Narodno blagostanje

Страна 146

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Из чл. 9. може се извести да није допуштена интегрална или једна неодређена делегација. Али то не значи да она није у ошште и ни под којим условима допуштена. Сви они разлози који говоре за допуштање једне специалне делегације власти остају и сада у важности. Из тога можемо закључити да су могуће уредбе по Краљевом овлашћењу. Те уредбе ће се формално разликовати од закона. Под претпоставком да у нас и сада има уставних закона за разлику од обичних и да судови не могу испитивати сагласност ових последњих са првима —- судови би могли испитивати сагласност уредаба, доношених по краљевом овлашћењу , са уставним прописима. Судови би имали, на име, да испитују код њих не само сагласност са краљевим овлашћењем него и са уставним прописима. То излази из чињенице да ни те- уредбе немаЈу ону формалну снагу, коју има закон. Али могло би се такође сматрати да кршење уставних прописа, ако није учињено самим овлашћењем, значи истовремено кршење овлашћења, и према томе губи. правну обавезност. Практичан смисао ових -уредаба био би у томе, што би овлашћења која би Краљ давао, могла имати за ефект да Краљ не понесе и непосредно одговорност за један акт, а да при томе задржи ипак право контроле, на основу кога ће моћи, да у сваком часу „повуче једну уредбу, односно да у међувремену припреми закон који ће на сталнији начин регули-

_ Број 10

сати односе.) Сем тога, Краљ и иначе не може да фактички доноси и оцењује све законе; тако да би овлашћења давана евентуално и стручним телима, могла да послуже што правилнијем вршењу те најважније функције регулисања правних одношаја и државне организације. Овај момент јако слаби горе истакнут аргумент у корист тезе да забрана делегације има у овом режиму још више смисла.

Код индивидуалних, административних аката, преношење власти је искључено, јер пренети такво право на другога значило би интегрално пренети своју власт. Ипак има аката, који би се могли „јер се свршавају са стручног видика и са свима претходним гарантијама, пренети на извесне подесне органе зато. У колико се законима та акта механизирају, у толико је индиферентније хоће ли их сам Краљ вршити. M одиста, зар би Краљ морао“ сам да именује све категорије чиновника2 Је ли тотако одиста потребног Ту и у другим таквим случајевима Краљ би могао да задржи право контроле тако да му се појединци могу обратити директно, што би и било више у духу устава.

Као што се види, и ако и данас важи начело да се власт не може преносити, то не треба разумети буквално и апоолутно, већ у вези са другим принципима и према практичној важности коју то начело има у датој ситуацији.

5) Г. Аца Павловић налази такође да правне уредбе могу имати смисла и сада: Законодавна и Уредбодавна власт после 6. јануара 1929. (В. овај лист, бр. 9).

Аца Павловић, адвокат — Београз.

· Погрешно разумев

ање и опасна употреба права суда

на отварање стечаја ех опсео.

| Иницијатива суда: суђење без тужиоца

Правило је, да судови у приватно-правним односима статуирају само кад се то од њих тражи. По закону о стецишном поступку од 17. марта 1861, који је на снази у областима пређашње Краљевине Србије, установљен је принцип судске ининијативе у питању отварања стечаја. И ako ce H овде, као и код грађанских спорова, тиче само приватног интереса, ипак је закон у стечајној материји учинио изузетак и наложио суду, да води рачуна о тим приватним интересима и да се умеша, чим види да ће приватни интерес поверилаца бити оштећен. М док суд не суди дужнику, који није повериоцу платио дуг, ако то поверилац од њега не тражи, дотле суд отвара стечај томе дужнику, и ако му се поверилац није обратио нити то од њега захтевао. Суд не може дужника осудити на. плаћање од сто динара без тужбе повериоца, али му може отворити стечај, економску егзистенцију скрхати и морални кредит срушити, без ичијег захтева, по својој властитој иницијативи. Нема суђења без тужбе, али има отварања стечаја без тужиоца; нико не може бити .осуђен на плаћање без тужбе, али може на материјалну и моралну смрт. Иницијатива суда овде значи: најсудбоносније суђење — без тужиоца!

Две су одредбе у закону, које говоре о томе кад суд отвара стечај без ичијег тражења. Прва, тач. 2. 5 3. стец. пост. каже да се то чини: „кад суд дозна, да се когод, 0 коме се јавно говори, а и

тражбине против њега у суду пријављене или на његова добра прибележене, показују да је презадужен, крије, или да је побегао". То је општа одредба. Друга има карактер посебног прописа „за фабриканте, трговце у опште и трговачка друштва" и она (5 144) гласи: „Суд ће одмах стециште отворити, чим се сигурно увери да је плаћање обустављено. Ако трговац или фабрикант није сам за престанак плаћања јавио, то ће се суд преслушањем таквог или на други сходан начин најскорије о томе уверити".

То отварање стечаја, које је закон суду наложио у стечајевима одређеним, када суд отвара стечај, и ако не постоји захтев ниједног повериоца у томе смислу, назива се отварање стечаја по званичној дужности, ех опћео. Ту суд статуира по својој иницијативи, без тражења ма са чије стране. Суди и осуђује без тужбе. Суђење без тужиоца. Или још теже. Суд сам себи ставља предлог за отварање стечаја једном дужнику, он га сам усваја и дужнику — стечај отвара. Суд сам и тужи и суди

|| Погрешно разумевање овог права

Ово право, које је закон дао суду, да сам, и кад ниједан поверилац то не тражи, отвара стечај једном дужнику, носи већ у себи самоме опасност могућне и грешке и злоупотребе. Тешко је веровати да судија може располагати том способно"шћу, да у сплету кредитних односа оцени да ли се