Narodno blagostanje

Страна 202

Кад је навалио његов отац да га одвраћа. да не губи главу у лудо, одведе га он у страну и рече:

— Ама зар ти збиља мислиш, да ја учим магаре да говори» Зар ја не знам да оно никад не би могло то научити2!!..

Гледа га отац разрогаченим очима. — А после седам година»

— Шта ће бити после седам година... Ништа!... Или ће за то време умрети цар, или ћу умрети ја, или Не липсати магаре!... А дотле да бог помогне !

НЕ ГЕНИ rar У броју 4. јавили смо, да

је швајцарска компанија „Офа“, која припада мађарском кавалиру и банкару г. Шимону Кра-

ЕТ усу, аквирирала већину акција банке „Гајрет“, која пак има Бенину акција подузећа „Варда“. Тек је прошло два месеца од тога доба, још се није ни мастило осушило на уговору између „Офа“ и „Гајрета“, а већ јављају финансијски листови, да је г. Краус свој посед акција „Офа“ већ отуђио — за сада условно. Према вестима, г. Краусу се догодило оно, што се може догодити сваком шпекуланту на берзи и што се, како исти лист јавља баш г. Краусу догодило већ више пута: заглавио се шпекулирајући а ја ћацззе. Има тога и код других народа. Изгледа да су га притисли повериоци, пошто је почео да распродаје полако најбоље папире из свога портфеља. Његов је малер што му је пропао грандиозни план, увођење акција „Офа“ на париску берзу, где би могао да дуплира курс за кратко време. Нисмо могли сазнати за препреке томе плану, али свакако париска берза је имала својих разлога. Г. Краус је приморан да узме зајам од Мађарско-Италијанске Банке у износу од 10 милиона дин. заложив своје папире и вилу своје госпође. Чује се, да је Централа Новчаних Завода одлучило да му да кредит од 10 милиона

Метемпсихоза акционара „Варде“

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 13

динара, да не би дошло до слома приликом ликвидације априлског ултима. Свој пакет „Офа“ акција заложио је г. Краус путем једнога купо-продајног уговора, са правом купца да му исте врати 30. јуна и са правом продавца на половину добити, ако купац успе да те акције даље прода. Сматра се, да ће италијански капитал најзад купити ове акције,

И тако се сопственик акција наших босанских подузећа мења, као што по веровању, званом метемпсихоза „душа ч0овечија мења свој облик.

У „Кориере Истриано“ изашао је један чланак о нашим летовалиштима и купатилима. Суштина тога чланка састоји се — се у тврдњи да велика реклама, коју прави Југославенска држава и приватна иницијатива не стоји у сразмери са хотелијерством на нашој обали. На тој бази, може талијанска конкуренција да туче југословенску. Овде није потребно наглашавати тенденциозност чланка, него само треба да се констатује његова бесмисленост и исконструисавање конкуренције, која по објективним условима не може да постоји у тој размери као што то хоће „Кориере Истриано“, Пре свега, свака Ривиера, па и свако купатило има своје специфичне одлике, и према томе специјалан интерес за посетиоце. Тачно је, да наши хотели немају онај комфор, као

„Кориере ит риано и наша летовалишта.

што TO имају многа велика светска купатила, али тачно је И

то, да има веома много купалишних гостију, који не желе већи комфор, него. што им могу пружити наши хотели. Наша невоља је само у томе, да немамо доста хотела.

Прештампавање забрањено без означења порекла.

АПАЛИЗА

Рудник Костолац, Београд

Госп. Ђорђе Вајферт је по школи хемичар и технолог. Он је свршио пиварску школу, али се је од ране младости страсно занимао двема наукама, које немају никакве везе са његовим оригиналним позивом: нумизматиком и геологијом. Знамо да је пре рата имао ванредну збирку старога новца, а тешко да је било професора универзитета, који је тако добро познавао геолошку формацију Србије као он. Не знамо да ли га је геологија одвела у рударство или рударство у геологију.

Когод га је познавао пре 30 година, могао га је сатима слушати кад говори о рударству Србије у далекој прошлости и о симптомима руднога блага. Вајферт је, ако се не варам, први наш поданик, који је имао свој сопствени рудник у сопственој експлоатацији, без икаквог учешћа са стране. Реч је о рудвику лигнита у Костолцу на Дунаву, испод ушћа Мораве. Саобраћајно лежи рудник ванредно, на неколико десетина километара од престонице, која је била центар индустрије, и на Дунаву. Рудник Костолац је стално напредовао, од како је ударен први ашов. Сама пивара је била добра муштерија. Он се је све више развијао, инвестиције су стално расле, а и потрошња је била све већа, јер је Београд и ако споро, ипак напредовао.

„Као што напред рекосмо г. Вајферт је експлоатисао Костолац у сопственој режији. То је најрационалнији систем, Он је поверио техничку управу људима од струке и у које је имао поверење, а комерцијална управа била је у пивари у Београду. Кад је 1920 године пивара претворена у А. Д: могло се одмах знати, да је тим запечаћена и судбина Костолца. У колико је реч о експлоатацији у режији г. Вајферта, рудник је претворен у А. Д. 1924 године. По билансу на дан 30. децем-

БИЛАНСА

бра 1928 год. главница износи 10,000.000 динара, а обртни капитал око 40 милиона. Од тога је 15 милиона мобилизирано путем 89) обвезница. То је, ако се не варамо, једини случај индустријских облигација у Србији а свакако да је редаки у целој Југославији. Индустријска облигација је папир будућности, који претпоставља обилност на тржишту капитала, Како акције тако и облигације налазе се у чврстим рукама, и може се

~“

рећи да ни једнога комада нема у оптицају. Рудник Костолац

| је чисто фамилијарно подузеће, које је чисто из личних обзира

као што је то у другом свету често случај, претворено у АД.

Насупрот честом претварању индивидуалних предузећа у акционарска, у циљу отуђења акција, код Костолца је у са-

· мом почетку постојала намера, да се акције задрже у рукама

оснивача. Као доказ зато служи чињеница, да је целокупан рудник Костолац стављен у активу са 5,5 милиона динара а сва непокретност и покретност заједно са машинеријама такође је стављена са 5 милиона динара, значи, да је целокупно подузеће, како стоји процењено са округло 10 милиона динара, а то је далеко испод његове праве вредности.

Највећу позицију у активи представљају пловни објекти са 16, 3: милиона динара, а заједно са инвентаром 18 милиона динара. На тој дисхармонији између вредности пловнога парка и вредности рудника, лепо се види колико је рудник потцењен у инвентару. Данас један добар реморкер кошта 10 милиона динара, а са толико је рудник са свим својим акцесорима стављен у биланс.

Друга најјача позиција у активи су дужници са 7,8 милиона динара. То доказује да рудник даје кредит својим муш-

· теријама. Давати угљен на кредит није лак посао, то захтева

огроман капитал. Колико је нама познато, управа рудника про-