Narodno blagostanje

21. септембар 1929.

крунска добра, затечена на анектираним територијама и најзад под репарационо питање спада т. зв. „трибут за ослобођење“, који су велики савезници наметнули државама савезницима наследницама Аустро-Угарске. Јангов план није регулисао та питања, али је Јангов комитет у своме извештају препоручио, да оно исто тело, које буде решавало о Јанговом плану, предузме што треба за њихову ликвидацију.

15. ов. мес. почео је да ради у Паризу нарочити одбор, формиран одлуком Хашке Конференције, са задатком да нађе најбоље решење за „источне репарације“, — како се зове скуп ових питања. Тим поводом сматрамо за умесно, да упознамо читаоце са важнијим моментима тог склопа питања, пошто је о њему писано много мање но о немачким репарацијама. Као што Версаљским уговором о миру није одређена висина репарационог дуга Немачкој, тако је било и с осталим трима савезницама Немачке из светског рата. Доцније је специјална репарациона комисија за Бугарску, са седиштем у Софији, утврдила бугарски репарациони дуг на 25 милијарде златних франака, док је висина аустриског и маџарског репарационот дуга још и данас неодређена. У ствари од свршетка рата на овамо, репарациона дуговања тих трију држава нису опште ступила на снагу, или не у пуном износу. Аустрију су савезници морали помагати финансиски, у почетку непосредно, а доцније преко Друштва Народа, тако да се на наплату репарација није могло ни мислити. Чак је, шта више одложено репарационо плаћање, све док се не исплате послератни дугови Аустрије а то ће бити тек после 1960. год. Код Маџарске је такође заложно право репарационих повериоца одложено у корист зајма од стране Друштва Народа, а у исто време одређено да има плаћати годишње 10 милиона златних франака на име репарационог дуга. Бугарска је добила мораторијум за две године, због штета, од земљотреса. Ови мораторијуми за све три државе (сем за 10 милиона франака годишње за Маџарску) не мењају ни у колико базу створену уговорима о миру. Правнички још увек постоје репарациона дуговања тих трију држава, која су по следећем кључу подељена међ државе повериоце:

Француска 26%

" Италија 25%

Енглеска 10%

Југославија 10%

Румунија 10:/,%

Грчка 12%

Још за време Париске Конференције Мира у Паризу, Француска је маневрирала, да она са Белгијом и Енглеском приграби гро немачких репарација, а остале савезнике да упути на источне репарације. Тако је Италија у накнаду за релативно мали удео у немачким репарацијама (од 10%) добила 25% у источним. Као што рекосмо, потраживања су била, номинална. Италија је успела овога пута да појача свој Удео у немачким репарацијама, али је ипак она у Хагу покренула питање источних репарација.

Овде спада и дуговање држава наследница за уступљена добра. Уговорима о миру прописано је, да противредност свију државних и крунских добара на територијама: Југославије, Чехословачке, Румуније и Пољске има бити исплаћена од стране ових држава у репарациони фонд, а у олакшање репарационог дуговања Аустрије и Маџарске. Има већ 5 год. како се с времена на време предузимају мере за процену тих имања и добара, аил никако нису могле бити приведене крају.

Постоје за сада три процене: једна је од стране самих држава наследница, друга од стране комисије, у којој су били и велики савезници и државе наследнице, а трећа је од стране италијанских стручњака, који су радили дискретно У договору са стручњацима Аустрије и Маџарске. Изгледа да је репарациона комисија, у Паризу усвојила процену од 6 милијарди златних "марака, за сва добра држава наследница. То

се да извести из извесних службених докумената францу-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 541

ских из 1923. год., из којих се види, да је укупно немачко дуговање од 132 милијарде златних марака подељено на чисто немачко од 118 милијарди марака, и источно репарационо дуговање (за које је Немачка јемац) од 14 милијарди. Даље се види да је сума од 14 милијарди овако подељена: 2 милијарде дугује Бугарска, 6 милијарди износи вредност уступљених добара (по одбитку износа примљених предратних аустро-угарских дугова) и 6,5 милијарди износи остатак репарационог дуга Аустрије и Маџарске, који би дошао на ред кроз 30 година.

Највећи и најскупоценији део уступљених добара налази се на територији Чехословачке, у приближној вредности од 3 милијарде златних марака, — ако би се остало при процени од 6 милијарди.

Наше потраживање од свију источних репарационих дужника. износи 10% односно 1.400 милиона златних марака. Ако би се узело, да вредност свију аустро-угарских крунских добара на нашој територији износи толико исто, онда би се, према уговорима о миру, наше потраживање имало да пребије за наше дуговање. Постоји и формална одлука репарационе комисије, да се наше дуговање за уступљена добра има да пребије за наше потраживање по репарацијама трећи део Lit »C« a у тај део спадају и 14 милијарди марака источних репарација. Тај део поништен је Јанговим пла, ном, а тиме је и наше дуговање ликвидирано. Али, ако би вредност добара била процењена више, онда остаје отворено питање да ли је тај вишак компензиран уништењем трећег дела репарација. У противном бисмо имали да платимо разлику у репарациони фонд.

Приликом израде уговора о миру у Паризу, велики савезници одлучили су да им државе наследнице Аустро-Угарске плате бакшиш за ослобођење и уједињење од 1,5 милијарду златних франака, који је назван „трибутом за ослобођење.“ Ми смо се очајно бранили против трибута, али без успеха. 750 милиона пада на Чехословачку, на нас долази 174 милиона златних франака. И ово питање има бити ликвидирано у одбору за источне репарације у Паризу. Како, тешко је предвидети. Изгледа да Француска не рефлектира на тај трибут и да се труди да га у опште поништи; али тог мишљења није Италија. О том имамо следећих доказа: кад је једног тренутка рад Јанговог комитета у Паризу дошао до мртве тачке код питања о висини немачких репарација, Др. Шахт је предложио да у другој периоди Јанговог плана, Т. ј. за последњих 22 године, државе наследнице АустроУгарске монархије плаћају место Немачке за уступљена добра и трибут за ослобођење. Он у том није успео, али је зато успела Италија у Хагу да целокупну ствар оживи. У т. зв. одбору за жртве у Хагу, кад је чепркано са свију страна, да се скупи сума коју је тражио г. Снауден, понудила је у једном тренутку Италија Енглеској, да јој цедира своје учешће у примању од Чехословачке. У први мах та понуда није озбиљно ни узета; један стручњак конференције назвао је ту почуду „хипотеком на хипотезу“. Међутим данас је то стварност; Енглеска је примила 7 милиона, златних марака годишње чехословачког дуга уз италијанску гаранцију. То не значи да бисмо и ми имали што да платимо; Чехословачка мора да плати због тога што нема никаквих репарационих потраживања, те не може да пребије то своје дуговање за какво репарационо потраживање.

Ми имамо утисак, азна основу изјава наших меродавних фактора, да ће наше дуговање бити компензирано за наше потраживање од Аустрије и Маџарске, а можда и Бугарске. Италија ће свакако наваљивати, да се вредност добара уступљених државама наследницама процени што више, јер у толико она више добија, пошто добра на њезиној територији не могу бити процењена више од пола милијарде. Али поред тога што би Италија тиме добила, и политички она нема разлога, да не гура процену уступљених добара на више. Све зависи дакле од тога, да ли ће ортачина францу-

чско - италијанска да се распадне пред вратима одбора за "источне репарације.