Narodno blagostanje

- Страна 582

штвених односа и испреплетаност интереса и смерова појединаца. На тај начин, слободне воље појединаца сукобљавају се у друштву, тежећи, као у физици, свака за се да прошири, на штету друге, своју просторну и временску 06ласт дејствовања. Отуда борбе међу појединцима, које могу ићи до револуција и преврата, као и међу народима где концепција буржсаске демократије о слободи (што се, у међународним односима, формулише као начело националне независности и самоодређивања) одводи пароксизму људских борби, то јест ратовима. Као што се види, буржоаски индивидуализам значи одсуство мира, значи, другим речима, сукобе, ратове, он претвара, највад, друштвене односе у појаве сличне физичким појавима где је диригентни принцип елементарна сила. Нешто сасвим противно Хришћанској Концепцији Човечанства, Културе и Напретка. Ипак, и само буржоаско законодавство не иде до краја у извођењу своје идеологије код питања о границама права наслеђивања: оно се обично ту задржава до извеснога колена (парентеле), додељујући друштву (држави) заоставштину оставиочеву, ако он не би имао сродника ни из последње парентеле (в. 5 530. нашега Грађ. Зак.): даљи сродници искључени су из наслеђа. (Изузимајући, разуме се, случаја тестамента или, евентуално, уговорнога наслеђивања). Кажемо горе: обично, јер, н. пр., Немачки Грађански Законик не зна за границе интестатскога наслеђивања (Стипдза; дег ипђезсћгапкten Мегуапа епетТојее, 5 1929, у том поглелу то је један од најбуржоаскијих Грађанских Закониказ). Он је, овде, буржоаскији и од Франц. Грађ. Законика од год. 1804. и Аустр. Грађ. Законика од год. 1811., донесена оба непосредно после Француске Буржоаске Револуције (1789.) а који су ипак били ограничили право интестатскога наслеђивања. Али, с друге стране, опет, Немачки Грађански Законик, новом установом злоупотребе права (Missbrauch :des Rechtes, SS 226. и 826.) начео је римски принцип апсолутности приватних права, установа која је, по својим побудама, хришћанскоалтруистичкога карактера а у резултату представља један знатан корак ка сопиализирању приватних права: установом злоупстребе права, Нем. Грађ. Законик ублажио је обележје, претерано буржоаско, свога Наследнога Права. Овде је за њим пошао и Швајцарски Грађански Законик (чл. 2. ал. 2.9), а Аустриска Новела Ш., од 19. марта 1916. год. по н. к. 5 154. (Мзмене и Допуне 5 1295. Аустр. Грађ. Зак.), отишла је, код пријама иде је злоупотребе приватних права, још и даље у том хришћанско-социалистичком 0 И нови Бразилиански Грађ. Законик од !. јануара, 1916. по н. к. (измењен 15. јануара, 1919. год.) такође је у знаку забране злоупотребе права (ага. а contrari из чл. 160.).

5) В. у вези са овим, Пт. А. Мепсег, Паз Бигсегсће Gesetzbuch und die besitzlosen Klassen, Dritte Auflage, Tuibingen, 1904.

Од Уредништва

Г. проф. Перић полази од гледишта, да постоје два супрот-положена друштвена уређења: хришћанско и буржоаско- демократско. Прво је

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

"Број 36.

Што се тиче граница интестатскога наслеђивања, тенденција је новијих законодавстава да се смањи број наследних колена. Тако, по Аустр. Новели [., од 12. Октобра, 1914. по н. к. (измена Š-a 741. Аустр. Грађ. Зак.), тај број сведен је од шест на четири т.ј. на колено прадеда и прабабе (Оготоззе егп) али стим да само они, прадед и прабаба, наслеђује а не и њихово потомство. Овако је и по Нацрту Наследнога Права за нашу, Југословенску, Краљевину израђенога од стране пређашњега Сталнога Законодавнога Савета при Министарству Правде. Француски Финансиски Закон од 31. Децембра, 1917. год. по н. к. (измена чл. 725. ал. 1. Франц. Грађ. Зак.) ограничио је, у приннипу, право наслеђивања на шести степен (десте) у побочној линији у место на дванаести, како је било дотле. Исто је тако и по Бразилианском Грађ. Законику (ЧЛ. 1612.). Швајц. Грађ. Законик још је овде радикалнији: ту преко трећега колена (дед и баба) нема наслеђивања, само се прадеду и прабаби (Џгогоззећегп) признаје право ужитка (Фе Митезвипе) на заоставштини.

(Осим ове форме тежње за ограничењем права наслеђивања, има још једна, фискалнога карактера: што год је наследник удаљенији сродник, као и у колико је заоставштина имућнија, у толико је наследна такса већа (в. Т. бр. 23. у вези са таблицом за наплату таксе за поклоне и наслеђе, у Закону о Таксама од 30. Марта, 1911. год., са његовим доцнијим Изменама и Дспунама): држава, дакле, не наслеђује само онда када деГипсјиз не остави сроднике у колену и степену законом сдређенима него и онда када их остави, са том разликом што, у првом случају, наслеђује сама и потпуно (и у натури) а у другом је она санаследник у новцу. Ова последња врста наслеђивања била је предвиђена и у Уставу од 28. Јуна, 1921. (чл. 39.) са јасном тенденцијом социализирања, која је, у осталом, била идеја водиља целога Трећега Одељка тога Устава, чл. 22. А 44. („Социалне и Економске Одредбе").

И тако, као што видимо, и сама буржоаска демократија почиње дирати код Наследнога Права у основни темељ на коме сна почива, у установу приватне својине, установу коју су оснивачи буржоазије, у Изјави Права Човека и Грађанина од год. 1789. (Француска). били прогласили светом и неприкосновеном (засгве еђ тпугојабје). Може бити да то буржсаска демократија не чини из некога уверења него само да, и на тај начин, брани своје поколебане позиције. Ипак, без обзира на побуде буржоазије овде, чињеница је утешна да друштво иде, и ако постепено (зато је ход солиднији), ка пиљу Хришћанске Културе, т. ј. потпуном, дакле и економском, изједначењу људи (без чега не може бити ни правога изједначења пред законом). Само, да би то кретање било што здравије, треба још да и метоли (средства) буду Хришћански, Т. |. мирни, нереволупционарни. Исправним путем исправном циљу. У осталом, исправним циљевима нису ни потребни неисптравни путеви.

#

засновано на принципу економске једнакости међ људима и блиско је социализму. Друго има за

_ идеал што већу производњу материалних добара,

као средство за. задовољење егоистичких прохтева човекових. Док прво има за идеал правду, и

|