Narodno blagostanje

30. новембар 1929.

ност је и сувише симплистичка врлина, да би се њоме могла обележити та карактеристика Клемансоа.

Та његова особина, која се назива скромност, синтеза је неколиких његових карактерних црта.

Клемансо је пре свега био природан. Такав је био по спољашности, у ношњи, у опхођењу са другима, у говору и у писању. Природност је такође једна врлина, али много већег социјалног значаја него што је скромност. Као последица те његове особине била је његова одвратност према паради. Та је особина често одсуство социјалности. Код Клемансоа то није био случај; он је био врло социјалан. Још од ђаковања видимо га стално у гомили; при демон-

страцијама, зборовима и у револуцији. Да је он био само скроман, онда би његова одвратност према паради била само у случају, кад би парада имала за предмет његову чичност, он је међутим тако исто избегавао параде и онда, кад је у њој требао да учествује као обичан грађанин. На првој седници Конференције мира Клемансо је имао на себи смокинг, који је био укинут за време рата. Једва су га натерали да га обуче. Али је био страшно бесан, кад су париске новине то забележиле.

Клемансо је мрзео власт, али не као социјални револуционар, јер је он то био врло кратко време у своме животу; он је био врло државотворан; мрзео је власт због тога што она више служи слабостима оних, који је врше, него социјалном поретку; што су од ње направили средство они, који је врше, у место да она буде у служби народа. Клемансо је вероватно радо читао Балзака, који је дао одличну карикатуру францускога бирократе. Одиста нема одвратнијег типа од ситно-буржоаског бирократе. Он је мрзео власт не само онда, кад је други врши, него и онда кад ју је он вршио; он је избегавао да добије власт и кад је то морао да уради, осећао се врло нелагодно, јер је знао да тај задатак не може да врши онако, како то треба.

На први поглед изгледа да постоји велика противуречност између нашег тврђења и онога које се тако данас истиче у једном делу париске штампе, (која одавно не врши своју дужност како треба), на име: да је Клемансо био велики диктатор. У опште кад би Клемансо устао из гроба и прочитао шта је све о њему писано ових дана, он би се толико наљутио, да би се понова вратио на онај свет, ма и по цену самоубиства. Клемансо и диктатор! Клемансо вечити демократа, који је могао да буде вечит министар, а који је то био изузетно, није могао да се промени 1917. године и да постане диктатор. Клемансо није био диктатор већ командант. Интересантна је ствар да један део француске штампе указује на околност, како је Француска била срећно вођена четири године потпуно недемократски. У историји света нема примера, да је држава, ангажована у Једном крвавом рату за опстанак, била управљана демократски. Рат и демократија су ствари, које се потпуно искључују. Демократија није само гласање и куглице, демократија је дискусија, слобода кретања и договора и т. д. Како може да се влада демократски земљом, кад је све што је пунолетно и што је најбоље у народу, бачено на фронт и под заптом, без којег не може бити ратне организације! Нема демократије у рату. Зато се демократија и бори тако силно против рата, као што је пре неколико дана показао конгрес међународне демократије у Берлину. Истина је, да је Клемансо био безобзирнији но сви његови претходници. Клемансо је био као председник владе Клемансо, и баш због тога што је Клемансо био по свом карактеру и менталитету друго нешто него читава плејада кандидата за положај Министра председника; због тога су г. г. Барту и Поенкаре решили да га позову и повере му шефство владе. Клемансо није никад био демагог, а то је

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 705

јакост у земљи у којој је демагогија на врхунцу. Клемансо је био кратак, јасан, одлучан и што је најглавније, сама његова управа није била тако груба ни тако безобзирна, као што се то тврди; он је више у изражавању имао диктаторски тенор. Клемансо је такав био од рођења. Он је прозван „тигром“ онда, кад није имао никакве власти. По себи се разуме да тигар као министар председник, кад се води рат ради опстанка државе, мора да има нечега диктаторског у манирима. То је оно што је спасло Француску. Клемансо је имао куражи да удари на унутрашњег непријатеља, а то се тог тренутка тражило. Клемансо је мрзео демагогију и у миру. Он је извео пред суд Малвија, и ако је био уверен да овај није био издајник, јер је имао одвратност према демагошкој методи његовој у сред рата.

Поред тих својих урођених особина Клемансо је имао потпуно разрађену своју философију коју је формирао у току свог дугог и бурног живота. Клемансо је гледао какосу његовом оцу ставили лисице на руке и затворили га, приликом атентата на Наполеона Ш,, и гко није био ни најмање крив. У 1862. години био је затворен као републиканац, а посла тога је морао бежати у иностранство, јер му је било и сувише вруће земљиште под ногама. 1870. год. за мало што није погинуо од комунарда. А 1892. године доживео је он читаву катастрофу. Једнога дана устаје Пол Дерулед, шеф националиста и с документима у руци тврди, да су четири вођа демократска и то Клемансо, Рувије, Жил Рош и Жозе Ренак, примили по 100 хиљада франака од панамског друштва. Сви су имали да одговарају пред иследником. Идућих избора, 1893. год., ни један од те четворице није био изабран.

Пуних четрнаест година живео је Клемансо у политичкој епитимији. Ту се нагутао горчине, јер, док је на њега указивано у националистичкој штампи као на корупционаша, дотле је он посматрао како се огроман број великих и малих корупционаша провлачи поред њега и заузима велике положаје и ужива признање у целокупној јавности.

1902. године постаје он сенатором, 1909. год. образује своју владу, а 1918. год. проглашују га за спасиоца Француске. Кад човек, слободан од ниских слабости, са довољно здравим разумом, посматра све ово, мора постати песимистом. Свом песимизму дао је Клемансо израза у комаду »Бе моПе ди Бопћецт«. Кад је Кинез, који је био слеп, прогледао и кад је видео шта се све збива око њега, поново је ослепео.

Песимисте су обично пасивне у животу, а Клемансо је био необично активан; његов поглед на свет није могао да сломи његово човекољубље. Његов песимизам поделио је

сферу са његовом урођеном љубави према ближњем. Кле-.

мансо је мрзео осионе и оне који имају власт, а волео фукару и потлачене. Човек човеку је душман, то је тема која је много пута у животу занимала Клемансоа и о Kojoj ie он више пута писао. У делу »„Мејсе сосјаје« објашњава он дарвинизам, као борбу за опстанак и указује на грозоту тога закона, по коме јачи увек побеђује. Исто је питање предмет његове књиге »Les plus forts«. Клемансо је био увек на страни слабог и потлаченог, он је био тај који је први подизао глас за потлачене народе. Клемансо је провео велики део свога живота на Монмартру, међу сиротињом и ситним људима. То је било његово друштво, то су били његови бирачи. Он је њихове интересе веома живо заступао у парламенту.

Клемансо је, нарочито пре рата, био чувен у целоме свету под именом рушилац министарстава. Наивним нови-

"нарима са стране изгледало је, да је његов „шпас", његово

задовољство обарање министарстава. Други су то објашЊњавали његовим необузданим темпераментом. Међутим то је био његов начин протеста против рђавих влада. Кле-