Narodno blagostanje

22 фебруара 1930,

В. Бајкић

· НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 113

Етраггаз де richesse

— Незгоде у Француској услед силног прилива злата —

1 Новчано питање најактуелније у Француској

У прошлој недељи почела је начелна дебата у Француској народној скупштини о предлогу буџета. Два питања доминирају целом дискусијом: једно је финансиско-политичко, а друго монетарно.

Ниједно није ново, оба су предмет дискусије у француској штампи већ годину дана, — нарочито прво. Оно је познато под именом »пореског растерећења«, које се тражи од целокупне јавности и од већине народних посланика. Проблем је врло прост: француски државни буџет показује већ другу го дину суфицит од више милијарди франака. Један део је самим законом везан за Амортизациону касу, установу која има за задатак да отплаћује државне дугове. Други део је стегла влада и не пушта га из руку тврдећи, да је то гвоздена резерва.

Народни посланици пак сматрају, да се претерани фискализам у Француској мора постепено да руши; један посланик је ишао тако далеко, да је тврдио да су мали пословни људи оптерећени толиком порезом, да напуштају своје радње и постају радницима, јер тако боље пролазе. Можда укупно пореско оптерећење у Француској није тако претерано велико, али је француски порески систем антисоцијалан и неправичан, јер има извесних пореских облика, које треба што пре укинути.

Г. Шерон, сада већ бивши министар финансија, није имао разумевања за економску страну проблема; он је тако грчевито био стегао државне приходе, као да Француској прети велика финансиска катастрофа. Тим фискалистичким држањем створено незадовољство расло је из дана у дан, док се није завршило изгласавањем неповерења. Г. Шерон је био толико наиван, да је на питању пореског растерећења поставио питање поверења владе. Било је очигледно за онога, који је иоле познавао стање духова у француској Народној скупштини, да ће влада на томе питању да се стропошта. Тако је и било!

Г. Шерон није ни велики финансијер ни велики психолог. Али је у овоме случају био и расејан. Он је у дискусији употребио класичну Тијерову максиму, да је у Француској једино добра буџетска политика да је буџет у малом дефициту, јер. чим буде показивао суфицит, разнеће га народни посланици. У пркос томе г. Шерон је мислио, да ће моћи да сачува од народних посланика милијарде франака, вишак прихода над расходима.

Друго питање, које је доминирало дискусијом од почетка, је новчано-политичко. За онога, који не познаје монетарне проблеме, морало је бити запрепашћујуће, кад је чуо да се у француском парламенту свакодневно понавља тврђење, да се Француска налази у инфлацији, јер је за лаике инфлација појав највећег поремећаја у народној привреди.

Како су се у првој половини 1926. године та-

кође и парламент и цела јавност у Француској ба.

вили инфлацијом, у којој се тада давила Француска, то ће бити интересантна паралела измеђ обе периоде. П Из оскудице у презасићеност златом

У лето 1926. године француски франак је почео нагло да се стропоштава. Француска Банка је грчевито стегла оно мало звечећег злата, остатак из сјајних времена пре рата, када је Француска била најбогатија златом, и није хтела ни да чује, да утроши ни грама за побољшање франка. Влада је имала до 1926. валутну резерву у Моргановом зајму од сто милиона долара, који је био закључен још 1924. године, и делимично утрошен, али доцније поновно васпостављен. И та је резерва била утрошена до последње паре у лето 1926. године. Комитет експерата израдио је опширан експозе на основу идеје, да би се даљи пад франка могао спречити само ако би се нашао зајам на страни. Како је у то доба Америка била једини зајмодавац, а како је на американском тржишту владала забрана зајмова свима земљама, које нису регулисале своје ратне дугове, то је комитет експерата препоручио да Француска одмах ратифицира споразум који је закључио Беранже са Мелоном. У међувремену се целокупна светска шпекулација срушила на француски франак, наравно шпекулишући на његов даљи пад. Шпекулација је била та, која је убрзала стропоштавање француског франка у то доба.

Крајем јула 1926. године долази на владу г. Поенкаре, без икаквог одређеног програма, с експозеом експерата у руци и решен да ратифицира споразум о ратном дугу са Америком и да тражи што пре један зајам.

У доба највеће валутне кризе у Француској, Америка је имала 75% целомупнога светскога злата. Цела Европа је била такорећи осиромашила златом и свакодневно су се мислиоци и политичари питали, шта ће бити од Европе и како ће да оздраве европ-

ске валуте, кад је највећи део злата у рукама Америке. На дан 30. јануара ове године овако је било распоређено светско злато међ најважније државе: Северо-Американске Државе 74,7 милијарди франака, Француска 69 милијарди франака, Енглеска 18,5 милијарди франака, Немачка 13,8 милијарди франака, Јапан 13,5 милијарди, Шпанија 126 и т. д. Само пет милијарди недостају Француској, па да достигне са својим златним стоком Америку! Француска сама има више злата и златних девиза него Енглеска, Немачка, Јапан, Шпанија, Италија и Холандија заједно.

Има ли кога мислиоца и познаваоца валутних и финансиских питања, који би смео да тврди, да је пре три године могао доћи на тако дрску идеју,

да Француска може постати највећим поседником злата у свету.