Narodno blagostanje

22. фебруара 1930.

ситни делови активе. Кад се има у виду да 41 милијарда франака ради са просечном каматом од 3%, онда излази, да је цео бруто принос од те продук тивне активе 1230 милиона франака. То значи, да се целокупни метални сток од 68 милијарди франака укамаћује са 1,8/,.

Та слаба продуктивност тако великог стока металнога долази тако исто до јасног изражаја у самом рачуну губитка и добитка Француске Банке за 1929. годину. Чиста добит износи свега 343 милиона франака, односно 0,5% од целокупног металног и девизног стока.

ТУ Постоји ли у Француској инфлација»

Штета од превеликог металног стока у виду губитка на камати није једина. Исто је тако могућна инфлација. Шта пак инфлација значи, знамо из сопственог искуства. У »Народном Благостању« је више пута писано, да се под инфлацијом разуме презасићеност народне привреде платежним средстви ма. Као што је могућа папирна инфлација, тако је исто могућна златна. Обе имају различан ток, разне размере, али су у дејству идентичне.

Као што смо на почетку напоменули, у начелној дискусији о финансиском закону у француској Народној скупштини доминирало је монетарно питање. Спор се води око тога, да ли у Француској по: стоји златна инфлација или не. Пре него што пређемо ми на то питање, потребно је да имамо пред очима најважније цифре. Новчанични оптицај у Француској износи укупно 70 милијарди франака. Али кад је реч о волумену платежних средстава у народној привреди, онда се поред оптицаја новчаница морају имати у виду све обавезе новчаничне банке по виђењу, јер су оне од непосредног утицаја на новчани оптицај. Обавезе по виђењу могу бити исплаћене свакога часа, а новчанична банка их не може другојачије исплатити, него пуштањем нових новчаница у оптицај. Према томе, обавезе по виђењу

се морају урачунати у евентуалан оптицај, односно

у укупан волумен платежних средстава.

То мора бити због тога, што један велики део тих обавеза по виђењу само по себи служи као платежно средство. То знамо из нашег привредног живота: депозити по жиро-рачуну код Народне банке и по чековским рачунима код Поштанске штедионице служе као платежна средства, т. |. на њиховој се основи врше плаћања као готовим новцем. Према томе, морамо укупном оптицају новчаница код Француске банке додати њене следеће обавезе:

Државно потраживање 6,7 милијарди франака, потраживање Амортизационе касе 3,64, депозити по текућим и другим рачунима 7,18, остале обавезе по виђењу 0,300, свега 17,8 милиарди франака.

Ако се ова сума дода укупном оптицају, онда излази, да обавезе по виђењу Француске Банке износе преко 87 милијарди франака.

Постоји свега једна држава на свету, која има већи волумен платежних средстава, то су Северно Американске Уједињене Државе, код којих та цифра износи 108 милиарди франака. Али при томе треба имати у виду, да Северно-Американске државе имају 2,5 пута више становника него Француска, а да укупан волумен платежних средстава није ни за 50%, „већи него у Француској. Што се тиче других др-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна !15 жава, код њих је та цифра много нижа него у Француској. У Енглеској износи она 61 милијарду, у Немачкој само 31 милијарду а у осталим државама још је много мања. Овим простим поређењем износа платежних средстава добија се утисак, да је француска народна привреда презасићена платежним средствима. Али би било и сувише нестручно на основу тога правити закључке о инфлацији. Мож= иста сума платежних средстава у једној земљи да буде недовољна, а у другој сувишна, и ако имају исти број становника. Зависи и од платежних навика, брзине циркулације новца ит. д.

Г. Шерон, до скора министар финансија, у свом говору којим је интервенисао у дискусији о финансиском закону, тврдио је, да у Француској нема ни трага инфлације баш с обзиром на количину пла тежних средстава. Француска је имала, вели он, пре рата 12 милијарди златних франака, које звечећег новца, које новчаница. То је 60 милијарди данашњих франака. Кад се узме, да је куповна снага златнога франка данас нижа но пре рата и да је Француска анектирала Алзас - Лорен, онда излази да износ платежних средстава није ништа већи него што је био пре рата. |

Постоји друго једно много сигурније средство за одговор на питање, да ли у једној народној при вреди постоји инфлација платежних средстава. Инфлација значи презасићеност платежним средствима, а то пак значи скок цена. Према томе, у кретању цена можемо тражити аутентичан критеријум.

Пре неколико дана објавила је Француска банка свој годишњи извештај за 1929. годину. Ми га имамо репродуцираног у једном стручном француском листу. У њему налазимо једно поглавље, које говори баш о питању инфлације. Француска банка стоји такође на гледишту, да у Француској не може бити говора о инфлацији и то своје тврђење заснива баш на кретању цена. Она каже, да је индекс цена на велико био у децембру 1928. године 637, да је у половини 1929. године скочио на 653, а да је у децембру исте године пао на 588. Цене су дакле у децембру 1929. године, према децембру од 1928. године, пале а то значи пре дефлацију него инфлацију. Француска банка констатује отворено, да индекс цена на мало указује скок, али додаје, да су цене на мало резултат многобројних других фактора, поред количине новца.

Министру финансија и Француској банци пришао је у индат и париски професор Албер Афталион, који је познат као противник квантитативне теорије. Он је у париском листу »1/ Пмогтаноп« почео да публикује чланке под насловом »Наша новчана ситуација и цене на мало«. До сада је изашао само један чланак и у њему он заступа гледиште, да измеђ кретања цена на мало и новчане циркулације не по стоји паралелизам.

И ми сматрамо, да се боље може да посматра утицај новчане циркулације на цене на ценама на велико. Али ту морамо одмах да напоменемо, да сама чињеница падања и скакања цена не значи још дефлацију. Ми имамо данас солидарност цена држава везаних са светским тржиштем, те је могућно, да светско тржиште ублажи или потенцира дејство новчане циркулације на цене. Ако бацимо поглед на индекс цена на велико, који се израђује под ауспицијама американског професора