Narodno blagostanje

8. марта 1930.

код оваквог стања ствари, има поништити уговор од 15. депембра 1919. године и наредити ликвидација друштва. које је фактички постојало (зостеге де ван) између Ботенена и Шлефе-Волфа, да би се установило која је права имао у времену извршења цесије на Француско друштво провиндијских банака и у којој се мери ово друштво њоме може користити против Шлефе-Волфа, у случају да овоме буде доказано да је дужник Ботенена с тим да ликвидатор има да утврди узајамне рачуне странака по општим принципима који важе за ликвидацију друштва, не водећи рачуна о пропориијалности постављеној у поништеном уговору од 15. децембра 1919. године, али водиће рачуна о вредности самог предузећа као таквог (Еопа de commerce) банке ШлефеВолф. Са ових разлога ништи и чини без икаквог дејства у

свима његовим диспозицијама уговор од 15. децембра 1919 године; наређује ликвидацију друштва, које је фактички постојало између Ботенена и Шлефа-Вол-

фа; одређује да госи. Т. Фор, експерт-ликвидатор, кога суд у овом циљу поставља дајући му најшира овлашћења, изврши ликвидацију друштва... да утврди узајамне рачуне странака и да пронађе у чему се састоје и колика су била

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

·врће основни појам уговора о

Страна 151

у току, а који су доцније завршени; наређује да експерт не води никаква рачуна о одредбама уговора од 15. децембра 1919 године...

*

До сада је у пракси важило, да нема уговора о друштву, ако је уговорено да сву добит, односно њен огромни део, добијају једни ортаци, док други ништа или скоро ништа. Али у случају, кад је уговорено. да један ортак учестује у добити, а нем у штети, онда се није сматрало, да је уговор о друштву ништав, већ да само та клаузула не важи и да се има узети, да и тај ортак учествује у штети у оној истој мери у којој учествује у добити. На томе гледишту је досада стајала и француска јуриспруденција. Питање је, међутим, било контраверсно. Наука је истицала друго гледиште. Овом одлуком, први пут, и судска пракса усваја гледиште правних научника: да је ништаво само друштво, а не само лавовска клаузула. Нема дакле уговора о друштву где постоји оваква клаузула, која издруштву, који се састоји у удруживању улога ради постизавања добити; која се има

"делити. „Изузетак пак једног од ортака од губитака равно

права Ботенена према Шлефе-Волфу на дан 3. септембра | је овлашћењу да из друштва извуче свој улог“, како каже 1023, водећи рачуна о пословима који су тога дана били | проф. Пик. - A. IH. MMBMB

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

се забројао на своју штету. Благајник се уозбиљи и рече

Привођењем крају ислеђења противу г. Милоја Стојановића омогућено је и нама да узмемо реч по тој ствари, и ако нас је коштало

врло- великих жртава да се не умеш B K je OHO | У рлава да с па лумошамо ва ВреМ 1964 садржину одлуке, или управо он то може учинити само на

било у току ислеђења. Наша скроз покварена и корумпирана демократија, разносила је државну имовину на небројено

много начина. Противно закону о државном рачуноводству |

о концентрацији државних фондова под Министарством финансија, Министарство трговине имало је некакве фондове, којима је самостално руковало. Гледајући како се новац Министарства трговине дели кусом и репатом, г. Милоје Стојановић, рачуновођа тог министарства, дошао је сасвим природно на мисао : кад цео свет без икаквог правног титулуса на ту имовину може да прими стотине хиљада и милионе, зашто не би и он узео на зајам, кад је и он државни чиновник. Како је имао стида, то се дуго устезао да изиђе пред министра са том молбом. Покушавао је да преко разних чиновника и других људи, који су у вези са министарством, инсинуира своју жељу. После тих разних обилажења наглашавања и консултирања, г. Стојановић подноси Министру трговине на потпис решење, којим му се одобрава зајам из те имовине за пола милиона динара.

Јарко сунце показаће једнога дана шта се све одиграло после тога потписа, тек главно је да г. Стојановић једног дана буде оптужен кривично за обману свога министра. Министар се није устезао да изјави, да не зна шта је потписао. Тај је појам одговорности креирала после рата наша корумптивна демократија. Пре рата на пр. било је сасвим друго схватање код чиновника а нарочито министра. То ће нам лепо илустровати следећи истинити догађај.

Главни државни благајник исплатио је 2.000 динара више но што је требао. Кад је лице, које је тај новац примило, дошло кући и пребројало и нашло вишак, вратило се благајнику и бацило пред њега 2.000 дин. са мотивацијом, да

доносиоцу новца: „Ви се варате, господине, нисам ја ни

"паре дао више, носите те паре натраг, ви сте се забројали га не ја“. То се зове амбиција у службеној дужности.

Не сме министар ништа да потпише док не прочита

своју одговорност. Правно не постоји могућност подметања

акта министру. Који министар није у стању да прочита

"предмет, не треба да се прима тог положаја. Министар носи

одговорност за своје потписе и због тога је његова дужност

"да прочита све што потпише, а нарочито акт, који доноси | рачуновођа, јер се у напред зна да његови акти нису љу-

бавна писма, већ ангажовање државне имаовине.

За отварање истраге није било никаквих других основа, сем изјаве министрове, да није знао шта је потписивао. Тиме је оптужени био доведен у врло тежак положај, јер је на њега пао терет доказивања. Његова је велика срећа, што није био циник, што је имао образа, те је тражио савезника и протекторе у својој морално неквалификованој намери да позајми из државне касе пола милиона динара. (Морално једина је олакшавајућа околност за г. Стојановића да рђави примери кваре добре људе). Сви су ти људи посводочили на суду ноторност његове намере и чак да је министар о њој био већ обавештен. Тако је суд имао на једно! страни голу изјаву министрову, да није знао шта је потписао, а на другој страни поред изјаве оптуженога још два сведока. Па ипак је у двема инстанцијама г. Стојановић био кажњен за превару. Првостепени суд га је осудио на 2 године, а Апелациони подигао на 4 године. После примедбе Касације, г. Стојановић је ослобођен сваке кривичне одгогорности. Ослобођење је било диктирано и околношћу, да је државна имаовина потпуно обезбеђена. Та околност нема никакве везе са кривичном одговорношћу. Имаовина др: жавна је у сваком случају потпуно обезбеђена, јер је за њу одговоран министар који је одобрио зајам.