Narodno blagostanje

Страна 276

pošto je popaša u martu vrlo obilna. Skok cena je došao kao posledica tražnje od strane seljaka za potrebe vuče i obrađivanja polja. Veliki deo malih seljačkih gazdinstava kod nas ne može da drži stoku preko zime, jer nema dovoljno stočne hrane. Ona obično kupuju stoku u proleće, a u jesen, kad završe radove, prehrane je dobro i prodaju.

U gornjoj tablici pokazane su promene cena u martu prema februaru, i u februaru prema januaru radi pravilnijeg shvatanja značaja promena u mar{u.

Kad promene cena u martu posmatramo po grupama, onda jedna jedina grupa (prera:Teni stočni proizvodi)pokazuje skok i to od ciglo pola poena (0.52) Sve ostale grupe pokazuju pad. Znači, da ie skok kod malog broja artikala nadkriljen padom mnogo većeg broja. Živa stoka n. pr. kod koje su četiri artikla u skoku, a pet u padu, pokazuje ogroman pad od skoro četiri poena (3.94). Dok je u februaru prema januaru od deset grupa

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

bilo četiri u skoku, u martu je samo jedna i to— пеznatna. Бр, 18

Najveći pad pokazuje grupa prerađeni poljoprivredni proizvodi (4,38), a i neprerađeni su u padu 4 poепа. Već je poznata stvar, da su cene .ovih dostigi» najniži nivo od svršetka Rata u martu 1930.

U početku aprila imamo izvesno poboljšanje cens tih proizvoda. Vrlo je povoljna pojava skok cena prerađenih stočnih proizvoda, pošto su to naši izvozni proizvodi. Pad cena kolonijalnih proizvoda takođe je vrlo jak (3,66 poena). To |e prekookeanska poljoprivredna kriza. A najoriginalnija je pojava pad cena građevinskog materijala i drveta u trenutku pripreme za građevinsku delatnost.

Opšti nivo cena za mart pao je prema februara za 2,54 poena i iznosi svega 86,80. To je najniži nivo cena od januara 1929. godine.

Cene padaju, usled čega skače kupovma snaga

zlata. Ako ovako produži, doći će zlato na svoju predfatnu vrednost.

+"Д-р КОСТА

ЈОВАНОВИЋ

— Његова биографија по мојим успоменама —

Покојни Коста припада једној од најсјајнијих генерација предратне Србије ; то су оне, које су матурирале 1894. и 1895. године. Те су генерације дале д-ра Бранислава Петронијевића и пок. Скерлића. Покојни Коста био је један од најинтелигентнијих и највреднијих у тој генерацији. Што он ипак није дао ни приближно ономе, што су дали прва двојица, објашњава се промашеном каријером.

Покојни Коста је био и сиромашан и сироче. Упознали смо се у петом разреду гимназије у Пожаревцу и заволели као браћа. Тада је било тешко у Пожаревцу зарађивати хлеб и послуживањем.. Коста се издржавао послуживањем и помоћу од стране пријатеља и добрих људи. И ако смо били добри пријатељи — можда баш због тога никад ми није пало на памет да га запитам, како је могућно, да једно сироче и један пуки сиромах дође чак из јужног дела предратне Србије у Пожаревац на школовање. У таквим приликама деца обично оду у раднике, у бољим случајевима у шегрте, само не у школу. Ускрс 1894, године провели смо код моје куће у Великом Градишту. Коста је био — што је сасвим појамно према приликама, кроз које је он прошао — врло озбиљан и прилично суморан. Приликом једне шетње поред Дунава, Коста ми саопшти, да је одлучио да пође у свет, да потражи срећу. Дошао је био до уверења, да је немогућно до краја свршити школу под условима, под којима је он то радио. Сва су моја одвраћања била узалудна. Исто је тако остала без успеха интервенција још неколико пријатеља из Пожаревца. Једнога дана 1894. године, у 8 часова ујутру, кренуло је више од половине петог разреда пожаревачке гимназије у правцу ка Љубичевском мосту, да испрати свога друга Косту, који полази у свет. Вратили смо се у школу у 11 часова, и били смо веома изненађени, да наш разредни старешина, сада професор универзитета г. Д-р Милан Шевић, није био ни најмање ганут нашом другарском пажњом, већ нас је казнио са једним даном затвора. После месец дана добили смо вест, да је Коста умро негде испред Пеште, Скупили смо нешто мало пара и приредили му парастос у пожаревачкој цркви.

Може се замислити, колико је било моје запрепашћење, кад сам га у септембру исте године срео у Бео-

граду, куда сам био дошао да продужим гимназију. Он ми вије дао да му причам, шта је све било после његовог одласка из Пожаревца, јер је био о свему добро обавештен од тројице другова, који су у међувремену дошли у Београд ради уписа у Земљомерску школу, која је тада била основана, и у коју се био уписао и Коста. Казао ми је само толико, да је још теже доћи до хлеба у туђем свету.

Наравно, да смо се после тога чешће виђали, али смо се све мање могли да разумемо, и тако је наше пријатељство прилично утањчало. Коста је у међувремену постао социјалиста, ја сам био либерал.

Како је онда у животу наше омладине политика имала примат, то је сасвим природно, да је то политичко размимоилажење међу нама у неколико ослабило наше некада веома дубоко пријатељство. Коста је знао, да је у моме срцу до краја остало огњиште, на коме је некада буктао пламен пријатељства. |

Врло интелигентан и необично вредан свршио је Коста (и ако под врло тешким материјалним приликама) Земљомерску школу међу првима и постао практичним геодетом.

Како је пред крај ХЛХ. века Бугарска почела да форсира израду катастра, то је један део наших земљомера, свршених ученика Београдске Земљомерске Школе, отишао тамо. Међ њима је био и Коста. Тамо је остао неколико година. Тамо се оженио другарицом својом (и тамо је био активан социјалиста и уживао велики углед међу друговима). Био је врло срећан у браку. По спољашности његове прве жене, не би човек могао да цени, колико је човекољубља и племенитости било у души те прилично ружне и доста озбиљне Бугарке.

· Коста се у Бугарској материјално опоравио и дошао у Београд, где је постао чиновник Београдске општине. Наравно, да је продужио своју активност као члан социјалнодемократске странке у друштву са Лапчевићем и Скерлићем. То је било око 1902. године, у доба најстрашније политичке реакције у историји предратне Србије.

Неколико дана по смакнућу Краља Александра и Краљице Драге и доласком Краља Петра Карађорђевића на престо, постављен сам за секретара Министарства народне при-