Narodno blagostanje

Страна 410

ni istočnoindiske kompanije u 17. i 18. veku, koje su imale za zadatak pomaganje spoljne trgovine.

Francuskom parlamentu podnesen je projekt zakona od strane nekoliko poslanika sa ciljem stabilizacije cene pšenice, To je bio cilj, kojem je marširala i Amerikanska Poljoprivredna Direkcija. Po tome projektu vlada ima da obrazuje trgovačko društvo, privilegisano, sa kapitalom od 400 miliona franaka od čega bi 305 upisala država a 5 miliona poljoprivredne komore, mlinovi i privrednici. Akcija bi bila od 500 franaka. Tim bi društvom upravljao odbor od 15 članova, koji bi bili akcionari i ono bi imalo isključivi monopol uvoza i izVoza žita. Ono bi svake godine određivalo cenu žita za UVOZ i 7702. ;

Mi se pitamo kakvom bi mađijskom veštinom moglo to izvozno društvo da „odredi cenu žita za izvoz i uvoz? Jedino što bi ono moglo da uradi, to je da odredi cenu žita za prodaju u zemlji, — naravno uz dovoljnu carinsku zaštitu. Cene žita za uvoz i izvoz određuje svetsko tržište, Manj ako ne misle da izvezeno žito poklanjaju, a uvezeno preplaćuju.

и Ни мало нас не изненађује

што међународна конвенција о укидању забрана увоза и извоза није ступила на снагу 1. јуна. Ми смо поодавно изразили своју сумњу, да ће се конвенција ратификовати и да ће пропасти због непристанка Пољске или Чехословачке, које смо назвали најреакционарнијим у погледу економске политике. Ипак не можемо а да овог пута не дамо за право Пољској, чијом je „кривицом“ пропала једна међународна акција. -

Немачка данас спада у ред најпротекционистичкијих земаља. Пољска се с правом пита, зашто би она ратификовала једну конвенцију која би ишла у корист Немачке, док с друге стране Пољска од Немачке не би имала да очекује никакове користи.

Дух протекционизма у Европи је данас још и сувише јак, да би државе показале и најмање добре воље за његовим чекорењивањем, па макар се радило и о једном релативном безначајном питању, као што су извозне и увозне забране.

Паневропа у пракси

Турска је прва држава, која је после рата ушла у фазу делимичне _ обуставе плаћања својих дугова. Има још доста држава у Јужној Америци и градова у Европи, који још увек преговарају са својим повериоцима за регулисање својих предратних дугова, које или не плаћају никако или плаћају у оригиналној валути по номиналној вредности,

Западно-европски повериоци су то питање претвоРили од економског у правно. Они су се ухватили као ШајЛок за слово у уговору и употребили сва могућа правна и финансијска средства и све могуће репресалије, да би државе, које нису биле у стању да плаћају на име својих предратних дугова више но што су плаћале, натерали на повећано плаћање. Најчешћи метод је била уцена. Да би се добио нов већи зајам тражило се да се претходно регулишу предратни дугови.

Турска инсолвенција

Ту су повериоци били кратковиди како се само замислити може. Они су мислили да је довољно да једна држава потпише да ће да плаћа 4 и 5 пута више на име својих предратних дугова него што је плаћала, па да тиме и обавеза буде испуњена. Они нису хтели да испитују економску и финансијску снагу појединих држава, од којих су тражили да плаћају понова у злату, па да на бази економске снаге одреде квоту, која би се имала периодично да ревидира. Они су извршили пресију и добили обећање, које

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 26

Код великог броја држава премаша њихову снагу. Још су врло добро урадиле оне државе, које су везале свој прастанак за добијање нових зајмова, Кемал-Паша, председник Турске републике, дуго се опирао притиску поверилаца, указујући на огромне празнине у националном економском инвентару Турске, које се морају што пре да попуне ако би требала економски да се оснажи. Он је успевао с времена на време да добије позајмице. Под притиском западно-европских поверилаца Кемал Паша је на крају регулисао све предратне турске дугове онако, како се то желело. Управо, Кемал Паша био је један од првих који је пошао тим путем, тако да је он служио као углед осталим државама. Али и овде изгледа да је камилар мислио једно, а камила друго. Више је од пола године како је Кемал Паша почео прво чедно и нежно да наглашава, како су касене прилике Турске републике врло неповољне, док најзад није изјавио без увијања, да је у немогућности плаћања. Бескрајно је запрепашћење Отоманске банке и осталих поверилаца, а и бламажа је да се један аранжман, који је после толико великих и дугогодишњих напора постигнуг и који је емфатично објављен западно-европским капиталистима као успех према Турској, после три године покаже kami. Кад су повериоци Турске били толико лакомислени, да јој натоваре обавезе без обзира на њену економску снагу, онда су морали сад накнадно да поведу рачуна о томе. Да су професора Риста, (који се ових дана вратио из Турске, са меморандумом о економском и финансијском стању њезином) слали пре 5 и 6 година, данас би имали мање бруке и мање штете. За сада бележимо да је Турска прва од држава, које су после рата регулисале своје предратне обавезе, које су консолидовале своје финансије, а сада најављује своју инсолвенцију.

Некада смо ми у чаршији гледали у наше младе докторе са страних универзитета као у полубогове. То су били људи пуни знања, чија се реч слушала ; ми смо од њих много научили. Тај је култ према докторима трајао све до свршетка Рата. После рата почели су се појављивати доктори, које, као што рече један трговац, не би ни за шегрте примио. Има неколико година, како ми ове мање читамо написе, под којима се налази име доктора ва трговачка знања, кога не познајемо. А колико може један доктор економиста да не зна, најбоље ће да послужи Ваше писмо, господине докторе, објављено у прошлом броју „Народног Благостања“. Ви велите да би депресијација наше валуте донела смањење учешћа просјака у нашем социјалном продукту. То показује, г. докторе, да Ви немате појма 0 томе, шта је социјални продукат и који су његови фактори. Становници једне земље са гледишта социјалне производње деле се на произвођаче и паразите, Рентијери и просјаци не могу никад бити прозвођачи; то су паразити. Они могу истина добити један део националног дохотка, али ни у ком случају не могу учествовати у социјалном продукту. Социјални продукт се дели само међ производне елементе, а у то спада рад, природа и капитал. Оно што не спада у те категорије, то може имати учешће у националном дохотку, али не у социјалном продукту.

Целокупна економска политика модерне државе упућена је на јачање произвођачког дела становништва. Према томе наш је интерес да буде што мање рентијера и просјака. Тешко оној националној производњи, у којој потрошња просјака представља релевантви фактор; то би био доказ да је и сувише велики део становнштва постао просјаком. И ако би депресијација новца требала да одврати здраве руке · од просјачког позива, онда би то био још један аргумент више у корист — инфлације. С пошт, Моша Берзијанац.

Г. д-р Милићу Дракићу, секретару Централе корпорација просјака за југославију Ли нв а а Е