Narodno blagostanje

Страна 716

на достојанство држава, које претстављају. Уосталом ма како да је гласила резолуција, још увек то не би пружало ни најмање гаранције за извођење система преференцијалних царина. Не интересују аграрне државе апстрактни прописи међународног права, већ питање могу ли се њихове житарице извести под повољнијим условима него данас. А то је, као што рекосмо, искључено при данашњем стању и при данашњој ситуацији, ма како да је гласила резолуција. Ствар је врло проста. О преференцијалним царинама може бити говора само код оних индустриских држава, које имају високе царине за житарице. Према томе за нас би дошла у комбинацију Немачка, Аустрија, Чехословачка, Италија и Швајцарска. Италија се изјаснила категорички, да је противна овој бедној резолуцији донесеној на економској конференцији. Она неће да чује за преференцијални систем, па према томе она испада из комбинације. Исту је такву изјаву дала Аустрија, Њен је делегат карикирао целу ствар изјавом, да се не може тражити од појединих влада да путем преференцијалних система подносе жртве за санирање Европе. И Аустрија дакле испада из комбинације. Остају Немачка, Чехословачка и Швајцарска. Све и кад би и оне пристале на преференцијални систем, могле би у свако доба да га изиграју једним врло простим потезом који је у ствари већ у велико у пракси, на име, увођењем монопола увоза житарица, што већ постоји за кукуруз у Немачкој, што је имала Швајцарска за пшеницу, што Аустрија такође спрема за пшенице. Ко има монопол увоза за један артикал, тај може да укине потпуно царине. А према таквој држави по тачци шестој горње резолуције не важи систем преференцијалних царина.

Мислимо да ништа класичније не илуструје фијаско преференцијалног система у Женеви, него следеће две изјаве двају најкомпетентнијих њезиних учесника. Први је д-р Посе, директор Министарства трговине из Берлина, а други је д-р Колијн, бивши холандски министар-председник. Д-р Посе је изјавио, да се из досадањег рада у питању преференцијалних царина на житарице може да се добије утисак да се не иде напред него натраг, да се мора престати са тим назадовањем, да се не би потпуно убио углед Друштва Народа. још је катастрофалнија изјава д-р Колијна који је саопштио Генералном секретаријату да подноси оставку на положај председника конференције, пошто се са свију страна одбацује идеја истовремено вишестраних преговора за смањење опште царинског нивоа и пошто будуће економске конференције Друштва Народа немају значаја више.

Пољска је била прва, која је из тога извукла најоригиналније и најрадикалније конзеквенце. Она је наиме, одмах по завршетку конференције, декретовала егзибитативно повећања царина, као што се то види из наше данашње обавештајне службе. А Чехословачка је увела чимбораске додатке на царине на житарице и свиње.

Ми не можемо никоме забранити да се и даље занима играчком, која се зове систем преференцијалних царина, али држимо да наша држава не треба да потроши више ни паре на то, јер је оно искључено као излаз из ситуације у којој се налазе наши произвођачи житарица.

Дневна штампа је обавестила јавност о току ове прославе у много опширнијем облику но што би то могло да уради „Народно Благостање,,. Краљевска влада својим јаким учешћем дала је прослави

Десетогод.

пена улружења банака и оснгуравајућих друштава за Србију

зеленим

карактер много шири. То није била више само прослава једне.

професионалне организације, већ једног удружења, чијој се делатности приписује известан национално-економски значај.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

нистри,

______ Бр. 49

То наравно не би морало да значи да се на надлежном месту увек имало пуко разумевање за интересе банкарства. Али широко учешће Краљевске владе у прослави за бавкарство је повољна околност. Много би повољније било и за банкарство и за економску политику да је исто толико пажње било посвећено и конгресу регионалних банкарских оргавизација Југославије, који је одржан првог септембра текуће године, у згради Извозне банке. Нама се чини да до сада није било ни једног конгреса на коме је за релативно кратко време толики број питања тако дубоко и тако свестрано проучен, као овога пута.

Пре кратког времена добио је један велики број београђана позив на годишњу скупштину Лиге против туберкулозе. Како статистика умирања у Београду показује највећи проценат услед туберкулозе и како је туберкулоза болест сиротиње, то се ова Лига може да сматра за најхуманију установу у Београду. Ко има иоле осећања, солидарности и љубави према ближњему, требао би да буде члан те Лиге. Па ипак ми то нисмо и не мислимо да будемо. А ево зашто! На челу Лиге налази се г. Д-р Љуба Стојановић, кога лично познајемо само из слика у новинама, а који нам је равнодушан као Хекуба. Али кад је једнога дана искрсао оглас у новинама, којим се рекламира „Сотозин“ као потпуно сигуран лек противу туберкулозе, позивало се на г. д-ра Стојано= вића. „Народно Благостање“ је енергично устало против начина увођења тог лека у трговину и против скандалозно високе цене (2000 дин.). Томе је протесту следовао покрет међ лекарима и „Сотозин“ је повучен са тржишта фармацсутских производа — бар нема га у огласима (и надамо се да се не препоручује ни испод руке). Али се ствар на томе не може да сврши. Ми сматрамо да постоји велика морална одговорност г. Стојановића, ако је и у колико он прогласио „Сотозин“ за сигурно срество лечења против туберкулозе. Колико је нама познато г. д-р Стојановић није објаснио свој поступак, а то је била његова дужност. Док он то не учини ми не можемо бити члановима Лиге против туберкулозе.

Камарадерија је највеће зло

У „Народном Благостању“ већ је било речи о злоупо= треби идеје међународности и светских конгреса и конференција из сујете и пословних интереса, Још пре две деценије обични смртни није могао путовати бесплатно сем на војну вежбу и на партиски збор. Исто му тако име и слика нису могли ући у новине сем у — посмртном огласу. Данас је довољно упи-

Лице и наличје једног светског конгреса

| сати се за члана ма каквог друштва које има своју међу-

народну организацију, па да се путује уз попуст и у ино-

| странство и да име и слика изађу на видно место у публи-

кацијама конгреса. А који је уз то још вешт да докаже да је дотични конгрес од велике економске важности за стаџбину, онда може да путује о државном трошку.

У хиљаде се пење број светских и међународних конгреса, који се одрже у току једне године. Ако у сезони конгреса потражите телефоном кога од ваших познаника, одговара вам њихово млађе, да су господа отишла на међународни конгрес у иностранство.

Крчаг иде на бунар док се не разбије. Тако је и са злоупотребом светског конгреса. Изгледа да је 1930. го-

| дина прва забележила демаскирање таквог једног Ко Па

Реч је о „Светском конгресу за заштиту поверилаца“, који се одржао летос у Бечу уз велику ларму. „Петстотина лич= ности из кредитне привреде као заштитници конгреса : мидржавни секретари, сенатори, парламентарци, ви-