Narodno blagostanje
28. март 1931.
_Тако би се постигле одмах две ствари: шири царински савез, и отпала би свака зебња од политички задњих мисли на страни Немачке.
Код држава, код којих су политички интереси у су-
_ ксбу са економским, врховна вештина државника лежи у
изналажењу момената и мере, кад и колико се један има да потчини другом.
У питању „аншлуса“ наш политички интерес није сличан ономе наших политичких пријатеља. Нама је много милија на граници Немачка од државе као што је Аустрија,
НАВОДНО БЛАГОСТАЊЕ
"Страна 201
— јер се код ње често не зна, чији утицај превлађује у даном моменту. Али се тај наш интерес мора да жртвује свакако другим консидерацијама. Тако се да објаснити смешна ситуација, у којој се налазимо данас, да се либимо комбинације, коју напада Сајпел и да подржавамо стање, које проповеда Сајпел.
Да је Немачка почела прво с нама, све би се ово избегло — или би се утврдило коначно, да је зближење евролских држава једна — лаж.
веза
ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ
Између 23. и 26. пр: мес. заседавале су у Паризу две конфенције са задатком да нађу начина за уновчење жита ис: течне Европе. У место тога обе су се конференције ограничиле на констатацију чињеница, која је позната и Црнцима из Конгоа, да је Европа као целина дефицитарва у житарицама, и — решиле се да се поново састану, чим се пролепша време за туризам. Европско решење
Рим у марту месецу.
„житног питања да се бар теоријски замислити. Али се цео
= пословни свет у чуду пита, чему светска аграрна конферен_ ција, која је започела рад 26. п. м. у Риму 7 Положај произ-
_водње и промета житарицама тако је дубоко и свестрано про-
(7
-учен у току последње две године, да се на конференцији ни
једна нова ствар неће чути — сем за оне учеснике који ништа
„ не читају, већ усмено пабирче документацију. Светско при= вредно постоји један једини излаз из депресије цена житарица: „смањење укупне производње. То је стављено као прва тачка
„конференције. Теоријски да се замислити редукција спора-
зумом свију држава, али је у овом случају то искључено, услед одсуства једног од највећих светских произвођача : Сев. америчких држава. Међутим оне су једина држава на свету, која стоји на гледишту да је редукција једини излаз.
Али ништа више не би била остварљива та идеја нп уз присуство Сев. американских држава. Евентуалан споразум о редукцији претстављао би обавезу сваке државе за себе, међутим у свету има држава чије правно уређење и принципи економске политике апсолутно искључују интервенцију државе у приватно привредну делатност у мери, коју имплицира извођење те обавеез. Никад не би Америка ни Енгелска примиле обавезу да натерају свој пољ, парод на редукцију обрађене површине. Америка је учинила максимум могућнога: она је месецима вршила енергичну пропаганду у том смислу, али без икаквог успеха. Истина да је површина обрађене земље у Америци пшеницом смањена ове године за 10 од сто, али то није резултат пропаганде, већ банкротства и добровољне преоријентације фармера. Претседник Александар Лег прича да је његова пропаганда имала оригиналло дејство; сваки је фармер чекао да сусед редуцира површину, па да он повећа да би се користио већом ценом. За мало што пропаганда није довела до повећања обрађене површине.
И у другим земљама не би извођење те мере било тако лако. Потребан би био један нови чиновнички апарат. А што је најглавније, ниједна земља дефипитарна у житарицама не би пристала да смањи производњу ни за један товар. Никад Hehe Француска, Немачка и Италија потписати такву обавезу, кад је целокупна њихова аграрна политика срачуњена на повећање производње до износа домаће потребе, ради еманцилирња од иностранства, како каже Италија, и ради уравнотежења трговинског биланса, како каже Немачка.
На кратко, жали Боже сваки минут проведен око питања међународног регулисања производње житарица.
На другом месту стоји питање организације трговине житарицама. Оно је тако рећи без утицаја на стање тржишта жита. То нам најбоље показује американски пример. Ми смо већ раније указали на то да је оснивање Пољопривредне федералне дирекције, која је упропастила пола милијарде долара на куповање пољопривредних производа, првобитно имала за искључиви циљ да набави фин. сретства за реорганизацију трговине житом. Го је имало бити на бази задружној. Нас веома чуди да се у Риму може водити разговор о ма каквом другом облику уновчења пољопривредних производа, сем задругарског. Привилегована извозна друштва или друштва за трговину житом уопште могу бити само кровна органзација задругарства, а никако не могу постојати поред задруга и независно од њих. То напомињемо узгред, пошто, као што рекосмо, решење тог питања непце ни за длаку помоћи пољопривредницима данас.
А што да кажемо о трећем питању: о земљорадничком кредиту2 Ми смо већ регистрирали да данас постоје у Европи две међународне хипотекарне банке и да је трећа на путу да се оснује. Ми смо исто тако показали да се од тих банака не може да очекује никаква ефикасна помоћ ни по висини камате, ни по волумену кредита ни по условима за добивање истога. Имамо жалосно задовољство да констатујемо да је југословенска штампа ових дана поновила ту нашу констатацију од пре месец дана (наравно непоменувши да смо ми то много пре њих урадили). Има економских питања, која се могу да регулишу међународним правним инструментима, као што је међувародни промет добара, саобраћај, разне мере здравља за људе и стоку и т. д. Али има питања која никако не могу изаћи из оквира националног законодавства. То на пример важи за две последње тачке римске конференције. Међународно се може теориски дискутовати о најбољем облику уновчења пољопривредних производа и о потреби нивелације каматне стопе за пољопривреду. Али се закључци могу само национално да изведу : бесмислена би била свака међународна конвенција која би говорила о облику трговине пољопривредним производима. А за национално решење тог питања литература је тако богата, да није потребна једна скупоцена конференција као што је она у Риму.
Што се тиче пољопривредног кредита конференција може да се сложи у резолуцији, да би земљама са скупом коматом пребало помоћи — и то је све. Али помоћи не може ни конференција ни државе, које су тамо заступљене, већ само тржиште капитала. А оно стоји над свима утицајима. Уосталом ми смо већ истакли да је апсурдно тражити од Француске и других држава да појефтињавају ка-