Narodno blagostanje

21. новембар 1931. НАРОДНО pojedinih država. Ta mera potiče iz saznanja, da stabilnost valute zavisi od stanja bilansa plaćanja, a ovaj pak od stanja trgovinskog bilansa.

Isto je saznanje mati druge jedne mere, koja je novijeg datuma, a koja je počela da se primenjuje vrlo intenzivno, i ima već izgleda, da se proširi na veliki krug država: to je kupovanje robe na veresiju. Njome se prvo služila Sovjetska Rusija, što drugojačije nije mogla, jer njezin izvoz nije bio dovoljan da pokrije ogromne potrebe industrijalizacije. U sasvim novoj formi pojavljuje se ta mera prvo u Nemačkoj, i to pre dva meseca; naime u težnji da se što veći broj neophodnih dobara, onih, koji ne spadaju pod pojam luksuza, kupi na veresiju, i time izbegne opterećenje trgovinskog bilansa. Tako je Nemačka postupila u pogledu nabavke jednog dela potrebne pšenice, a istoj je meri pristupila Madžarska pri nabavci pamuka, роtrebnog za industrijl.

Na treće mesto dolazi moratorijum za obaveze prema inostranstvu, i to u raznim niansama: ili samo za privatnopravne ili i za javnopravne ili za obe, ili samo za ranije zaključene obaveze ili za one koje docnije nastupe i t. d. Tim se sredstvom prvo poslužila Nemačka u julu ove godine, zatim Madžarska, a potome, i to baš ovih dana, Letonija i veći broj Južnoamerikanskih država.

Četvrta i posle rata najrasprostranjenija mera je ona, koja se obično naziva deviznom politikom, (što je svakako pogrešno, jer se pod deviznom politikom razume politika, koja se primenjuje i pri potpunoj stabilnosti novca). U deviznu politiku u cilju spasavanja depresirane valute spadaju mere, koje bi se mogle nazvati što većom štednjom u upolrebi deviza. Ona je obično vezana sa ograničenjem trgovine sa devizama, a često sa monopolisanjem iste od strane države.

Ovih dana postoji devizna restrikcija u jačem ili slabijem obliku u 16 evropskih i 7 amerikanskih država. Gotovo cela Južna Amerika, sem Argentine.

Hi. Devizna politika

Mi smo u pretprošlom broju pisali o trgovinskopolitičkom značaju devizne politike, pa nemamo potrebe, da se na to opširno vraćamo. I širokim masama je značaj devizne politike dobro poznat, ali se poslednja dva meseca dogodilo nešto, šio je dalo sasvim drugi svetsko-privredni karakter deviznoj politici država Srednje Evrope. To je neobičan način, na koji su Austrija, Madžarska, Grčka, a za njima druge države, počele da izvode deviznu politiku. Ranije se devizna politika smatrala za bremzu protiv preteranog uvoza u opšte ili luksuznih artikala. Međutim su Austrija, Madžarska, Grčka i druge države stale na gledište, da se devize uopšte ne smeju izdavati, i da se državne uprave uopšte ne fiče, na koji će način da se honoriše uvoz robe iz inostranstva. Dok se ranije država i sama brinula, da se jedan deo uvoza realizira u interesu same narodne privrede, sad je nekoliko država stalo na gledište, da se devize imaju tezaurirati po svaku cenu, : da država prema uvoznicima, bili oni domaći ili strani podanici i bez obzira na prirodu robe, koju oni uvoze, nema nikakve obaveze. Pa ne samo da su devize zatvorene, već se istovremeno izvoz domaćeg novca Zabranjuje. Uvoznici sa strane nisu mogli da unovče protivvrednost uvezene robe, a u buduće je svaki uvoz u dotičnu zemlju bio potpuno onemogućen. To je, prirodno, izizvalo represalije kod nekolikih država i do-

БЛАГОСТАЊЕ Ospam 733 velo do deviznog rata, koji je mnogo gori no najogorčeniji carinski rat.

III. Višestrani kliring

Nije dakle nikakvo čudo, što je devizni rat urodio iednom konferencijom zainteresovanih država u Pragu, koja je zavišena potpuno negativno.

Samo je u jednom postignuta potpuna saglasnost, naime — 0 ironijo! — da devizna politika ne sme biti sretstvo trgovinske politike. Da nismo tu rečenicu pročitali u službenim izvešćima sa konierencije, mi bismo proglasili za neuračunljivog čoveka, koji bi to tvrdio. Devizna politika je u stvari skup mera za ulicanje na bilans plaćanja preko trgovinskog bilansa ili drugim rečima za uticanje na trgovinski bilans. Devizna politika je u stvari ograničenje uvoza. Trgovinska politika je skup mera, kojima se utiče na međunarodni promet dobara, na uvoz i izvoz. Prema tome, kad se devizna politika iscrpljuje u ograničenju uvoza, zar se onda može zamisliti devizna politika, koja nije trgovinska politika? Do takvog zaključka su mogli doći delegati. samo zbog toga, što su Se za vreme celog raZgOvOra služili solfizmima: naime, svi su kategorički izjavili, da su daleko i od pomisli da preko devizne politike ostva– ruju ma kakve ciljeve trgovinske politike, već da im je jedini cilj da obezbede stabilnost valute. Međutim, devizna politika je trgovinsko-političko sretstvo u službi održanja stabilnosti valute.

Centralno pitanje u Pragu bilo je osnivanje deviznog kliringa međ zainteresovanim državama. Bilo je neizbežno da se dođe na tu ideju. Kad god je koja za-

| interesovana država protestovala protiv devizne poli-

tike druge države, onda se uvek upozoravalo na to da

i međusobni promet dobara nema ni potrebe za деу!-

zama radi obračunavanja sa svojim susedima. Dovoljno je da potraživanja, koja stekne Austrija za svoj 12702, upotrebi za isplatu svoga uvoza iz dotične države. Od Madžarske i Austrije traženo je da bar toliko budu rezonabl, pa da potraživanja koja stiču u susednim državama za svoj izvoz stave na raspoloženje za isplatu svog uvoza iz dotičnih država.

Protivvrednost izvezene robe iz Jugoslavije u Austriju odobrava Austrijska Narodna banka Jugoslovenskoj u naročitom računu u svojim knjigama; a protivvrednost izvezene robe iz Austrije u Jugoslaviju odobrava Jugoslovenska Narodna banka austrijskoj, u posebnom računu. Dugovanja Jugoslavije Austriji prebijaju se protiv potraživanja jugoslavije od Austrije. Time se svršava obračun čisto preko knjigovodstva.

To bi bio odnos samo između dveju država, ali se u diskusiji našlo, da bi kliring samo između dveju država bio velika smetnja razvitku međusobne trgovine. Da se zamisliti slučaj da se u roku od dva tri meseca nagomilaju velika potraživanja jugoslavije prema Austriji, a vrlo mala dugovanja. U tom slučaju Jugoslavija bi bila duže vremena poverilac Austriji i čak bi moglo doći do toga da se najveći deo tog potraživanja ne može uopšte da izmiri prebijanjem (kompenzacijom) Što, recimo, Austrija trajno izvozi manje u Jugoslaviju. Saldo bi se ipak morao plaćati devizama. Zbog toga je guverner Austrijske Nacionalne banke Dr. Rajš predložio da se uvede zajednički klirine sviju država predstavljenih na konferenciji. To bi uklonilo gornje nedostatke, jer bi Jugoslavija za svoj višak izvoza u Austriju bila namirena svojim viškom uvoza od ma koje druge države učesnice.

Teorijski vrlo praktičan plan Dr. Rajša nije prim-