Narodno blagostanje

4; јуни 1932.

Новембра 29. године 1928. обнародаван је наш Закон о меници, а добио је обавезну снагу у децембру следеће године. Закон је израђен по

Треба ли мењати наш » менични законР

Хашком реглману од 1912. године и прихваћен је од прав-

ничких и пословних кругова са задовољством. Он је у наше неуједначено законодавство о меници унео ред и до данас у пракси се показао у главном добар.

Међутим светски стручњаци су нашли да би Хашки реглман од 1912. године требао да претрпи извесне измене. Тако је средином 1930. године: дошло до израде т. зв. Женевског пројекта закона о меници, који доноси извесне небитне, измене Хашког реглмана. Овај пројекат предвиђа обавезу за све државе потписнице да на основу њега израде националне законе о меници до 1. септембра 1932. год.

Са овим у вези код нас је образована у Министарству правде комисија за израду коначног текста пројекта новог

· меничног закона саобразног Женевском пројекту. Рад је већ „довршен и пројекат разаслат стручним лицима и судовима = на мишљење.

Овим поводом је преко „Трговинског Гласника“ (21,

22) 24 маја т. г.) покренуо г. д-р Тома Павловић питање, да

ли нам је у опште потребан тај нови закон о меници. Ми

_ немамо гаранције, вели он, да се и овај Женевски пројекат

неће кроз годину, две мењати. Ако бисмо ми увек подеша-

· вали наше законодавство према тим међународним споразу-

мима, морали бисмо стално да правимо нове законе, каже он даље. Прилике нису ни мало погодне за стварање нових

закона и треба чекати док се оне нормализирају. Г. д-р Па-| =

вловић тврди, да је само последњих 10 месеца живот донео новина о којима нису ни сањали редактори Женевског пројекта. То су у првом реду забрана слања новца у иностранство, затим забрана, односно отежање слања девиза у иностранство, па закон о раздужењу сељака, обустава плаћања скоро свих банака и фактичка инсолвентност велике већине привредника у опште, и најзад забрана исплате ефективним страним новцем. То су факти, каже г. Павловић, које би требало безусловно узети у обзир и у унифицираном закону одредити њихов утицај на менична права:и обавезе. То међутим није могао предвидети Женевски пројекат а не предвиђа ни овај наш нови. Како ми не можемо знати каквим све променама можемо бити у скорој будућности изложени то, мисли г. Павловић, не би требали сада уопште ни приступати доношењу новог закона.

„И ми смо мишљења да наш данашњи менични закон не треба мењати. Основни закони приватнога права, нарочито са компликованом материјом, не мењају “се тако често. Потребне су године па да првосуђе удуби како треба један такав закон, као што је менични. Друго, такви закони који имају свој дух, своје принципе и који, као такви, претстављају једно логично јединство, не могу се мењати на парче. А Женевски пројекат свакако да не доноси никакве битне измене нашем закону из простог разлога, што је менично право консолидовано н подешено према потребама живота тако, да се само у великим размацима времена и под пертурбацијама, равним променама привредног система, може указати потреба за радикалнију измену.

Г. д-р Павловић је недоследан тврдећи с једне стране да смо ми већ изменули постојећи менични закон, а с друге стране да не треба уносити пертурбације усвајајући Женевски пројекат. У ствари ми нисмо изменили наш менични

закон. Ми смо донели неколико специјалних закона, који ме: њају. одиста „извесне прописе меничног закона, али не само

меничног већ и целог облигационог права. Сви горњи примери, наведени од стране г. д-р Павловића, као што је ограничење девизно, забрана употребе стоане валуте у земљи и

Па USA M

„НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 361 7

на страни и тако даље, односе се на све кредитне инструменте без разлике, — а меница је само један од многобројних кредитних инструмената.

Није у кризи меница и менично право, већ кредит као такав — курентна је реч, да живимо у периоди кризе поверења, а поверење је база кредита у опште како меничног тако и контокорентног и свију осталих врста. Ако продужи криза поверења онда може доћи у питање и целокупни капиталистички систем, па и кредит као такав и онда није више питање о изменама меничног закона, већ о укидању свију облигационо-правних одредаба.

Остављајући на страну, питање, да ли су све те мере, које је г. д-р Павловић поменуо, биле умесне, ми се задржавамо на констатацији да је коњунктурелна промена у привредном животу диктирала извесне мере, које су у извесном и. то врло малом обиму дерогирале постојеће прописе ·-облигационог права у опште па и меничног. Као што рекосмо, то не би био разлог, да се не приступи реформи меничног закона; али сматрамо да је наш менични закон довољан и добар и да је потребно да се наш свет с њим потпуно спријатељи, па тек онда да се помишља на евентуалне измене. У осталом, колико смо сазнали, врло је мало држава које имају намеру да приступе увођењу у живот Женевског пројекта, пошто сама конвенција предвиђа могућност одстунања под условом благовремене нотификације.

ен На конгресу инжињера и архитеката у Скопљу претселник скопске општине г. Јосиф Михајловић истакао је у своме реферату да се на нашим техничким факултетима врло мало поклања пажња урбанистичким проблемима. Свега неколико часова у једном семестру. Он предлаже отварање посебне секције на техничком факултету за студирање уређења вароши; затим стварање посебних институција за урбанизам и оснивање урбанистичких оделења при банским управама, која би ревидирала планове за уређење вароши и на време исправљала евентуалне грешке..

"Са конгреса инжињера

Несумњиво г. Михајловић има право. Код нас је сту-

дија урбанистичких проблема сасвим запуштена. Погледајмо све наше градове, а нарочито Београд, па ће нам то бити одмах јасно. Сем неколико инжињера, који су били на страни, а из приватне иницијативе студирали проблеме урбанизма, ми немамо технички кадар, који је добро упознат са тим проблемима; код нас су исти инжињери градили путеве, тунеле, мостове и изграђивали регулационе планове појединих градова. Резултат је познат.

Други референт инж. г. Шаја говорио је о социјалном и материјалном положају инжињера и специјално о њиховом положају у државној служби. Његова теза је следећа: нелогично је да инжињер буде технички саветник правничких органа и да правници могу једино претстављати државу. Завршио је свој реферат са патетичним захтевом да инжињери не треба више да буду „модерни робови“.

И да није потенцирано овим последњим повиком, тврбење г. Шаје не би било тачно. Државна администрација захтева одговарајуће образовање које пружа правни факултет. Инжињери су стручна, техничка. лица, референти по појединим питањима о којима државна администрација треба да донесе одлуку. Има међутим у државној управи читав низ уреда, где је као водећа личност администрације потребан баш техничар, и ту је правник опет само референт за питања, која техничар не може решавати. Не може се тражити равноправност у једном административном послу, где су потребне одређене квалификације за вршење службе. Данашње стање: администрације је таково, да су правници у