Narodno blagostanje

"Страна 394 _

и код Бокешке банке. У таквим случајевтима одлучује банчин ликвидитет. Данас су активни банкарски послови мање више неликвидни. Питање је, са колико реесконтног материјала банка располаже, ако нема других могућности за добијање сретстава — као што је то на пример ослон на друге ликвидне банке. Код Бокешке банке се крајем 1931. године налазило у меничном портфељу 2.8 милиона меница, док је кредит по текућим рачунима био много већи, са скоро 12 милиона. Реесконтни материјал је и сувише мален, и ако се не сме губити из вида, да могу кредити по текућим рачунима бити краткорочнији и лисвиднији од самих меница. Ликвидност односно бонитет пласмана међутим се из биланса не може знати. А ови су кредити, изгледа, постали замрзнути. Из извештаја Бокешке банке нама је познато, да је она своје активне послове поделила у главноме на две врсте дужника, На сељаке, претежно путем есконта (а то није најбољи реесконтни материјал). Због неродице и слабе жетве банка није могла наплаћивати ни отплате те је била принуђенг, да продужава рокове. Али у те кредите није много пласирано. Тежиште лежи код дужника по текућим рачунима, а то су бокешка паробродарска друштва слободне пловидбе, У банчином извештају. је записано, да су власници ових предувећа у 1931. години ипак могли одолети незапамћеној кризи. Међутим су се прилике погоршале и ова су потраживања постала све више неликивидна — и на послетку изазвала тешкоће. -

| _ Подела ризика један је од најважнијих постулата за сваког управљача банке — али питамо се који се послови данас још могу назвати ликвидним и какве је изборе у томе погледу могла имати Бокешка банка. Финансирање бродарстБа је њезина природна задаћа и она са бродарством живи и умире.

Код Банке и Штедионице Г орског котара имамо англогне прилике. И ту лежи тежиште активних послова у кредитима по текућим рачунима код недовољне поделе ризика — земљораднички есконт је и ту незнатан, због ноторног сиромаштва сељака оних крајева. Има ли у Горском котару природнијег посла до финансирања мале шумске индустрије2 Реесконтни кредит је морао бити враћен, а и улози на штедњу — великим делом од исељеника, опали су већи у 1930. године за преко 4 милиона на 10 милиона. И овде су исељенички улози постали фатални по банку, јер је наш човек у прекоморским крајевима, у немогућности да контролише фантастичне вести о нашим приликама, пожурио са отказом улога, већим делом у пролеће ове године. А прилике у нашој Малој шумској индустрији су очајне, још много горе него код великих предузећа.

"Има три гране привредне делатности које су овом садашњом кризом најтеже погођене, а то су пољопривреда, шумска индустрија и бродарство слободне пловидбе, Видимо, да последице ових тешкоћа нису могле поштедити ни банке које су у тим гранама ангажоване, ;

Код треће банке, Муслиманске кредитне банке у боли. нема ангажмана у индустрији или занату. На „њезину штету. Тамо преовлађују ситни сељачки кредити, по есконтним или текућим рачунима и пошто сељак није у стању да враћа своје дугове, а пошто су и овде исељеници чинили употребу права да своје уштеђевине стрпају у сламњаче, банци није преостало „Друго до параграф 5 Закона о заштити земљорадника. Пре неколико дана објављен Допунски трговински спораразум с Италијом зум с Мталијом уз уговор о Ба трговини и пловидби од 14. Мен ла 1924. год. прослављен сету i југословенској“ и талијанској штампи као необично важан и ерећан догађај. Чак је пало речи, да је то увод у

Допунски трговински спо-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

царински савез. Истовремено је угледни аустријски часопис „Der oesterreichische Volkswirt'" објавио један чланак о односима између Италије и Југославије, у коме се тај Допунски споразум проглашава за инструмент прохибитивне трговинске политике Италије према Југославији, јер он садржи „егзорбитантна повећања царинских ставова за најважније увозне артикле из Југославије у Италију“.

Како се могу да објасне та два противречна коментара једног простог трговинског споразума 2 Ако загледамо главне одредбе тог споразума наћићемо, да се он одликује погоршањем царинских услова за реципрочни промет добара сауговорача. Од стране Југославије повећавају се извесни царински ставови, а други, који су дотле били везани, ослобађају се. Исто то налазимо код Италије и то у много далекосежнијој мери. Повећавају се царински ставови за увоз најважнијих артикала и то за неколико стотина процената. Истина, данашњи царински ставови су релативно врло ниски а нови претстављају оптерећење за 30—90% од вредности робе. У осталом однос између вредности робе и висине царинских ставова ствар је променљива. Цене падају стално и тако Не квота оптерећења бити све већа. Истина, нису то максимални царински ставови са којима се срета наш извоз у иностранству. Не поричемо ни то, да је 60%-тно оптерећење по вредности узуелно од уговорних царинских тарифа у Европи. Али се ипак за то намеће питање, какав је разлог могао бити да се прави толика апотеоза једном трговинско-политичком инструменту, који на целој линији значи погоршање. Одговор на то можемо наћи у следећим речима Министра ТРрговине и Индустрије г. д-р Крамера:

„Много је важније за нас, да су се обе земље споразумеле, да и у будуће држе несметани слободни промет робе, да и даље обезбеде себи један режим слободан од свих оних ограничња и отежица, које у виду контингената, увозних и девизних забрана и т. д. данас у највећој мери спутавају сваку нормалну размену добара и чине илузорним сваки па и најбољи трговински споразум. У том погледу Италија и Југославија налазе се данас у јединственом положају, јер су се у времену општег гушења увоза изјасниле и надаље присталицама слободне трговине“. Слободна трговина је технички термин науке о спољној трговини и њој се не може придавати други значај. Слободна трговина постоји још код неких северних земаља и баш због тога морамо сачувати њезин прави значај. Али свакако је велика разлика између трговинско-политичке ситуације слободне од контингената, забране увоза, девиза и т. д. и режима, који има један или више од ових поменутих института. Ако Италија и Југославија нису пошле путем слободне трговине, оне свакако иду данас изузетним путем. Оне се још увек крећу на трговинско-политичком терену, који је владао у Европи лоследњих 100 година: трговински уговор са везаним ставовима, клаузулом највећег повлашћења и извесним малим OTступањима, која потсећају више на погранични промет. Мало је држава у Европи, које ту политику воде. Истина, Италија и Југославија имају врло много клирингшких уговора; обе државе имају политику монопола девиза, по којој се све девизе морају лиферовати држави односно Народној банци, али се за то у једној и у другој држави издају девизе увозницима у границама могућности. И то је баш најважнији моменат у трговинско-политичким односима између Италије и Југославије. Обе су се државе обавезале да не приступају контингентирању, ограничењу увоза и т д., али у обема земљама постоје девизне забране, тако да се уговор не може објаснити другојачије до као реципрочна обавеза, да се не уводи никаква девизна забрана, односно да увозници из једне земље у другу имају право на пун износ девиза. Ако се овако разуме тај Допунски споразум, онда се и ми морамо придружити гледишту, да он претставља ипак један изузетак, који је истина далеко од појма слободне трговине,