Narodno blagostanje

лун

19, новембар 1932.

ВАРОЛЊО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 741

притиче злато повећава новчани оптицај и ниво цена. У дужничким земљама са папирном валутом повећавање извоза долази услед пораста девизних курсева што делује као извозна премија.

(во аутоматско повећање извоза је предуслов за плаћање међународних дугова. (Ову тезу, у оваквој форми, поставили су енглески класици пре више од 100 година и историја је увек потврдила њену тачност. Пасивни биланс плаћања у дужничким земљама увек је изравнат појачаним извозом и снижењем увоза.

Данас изгледа да овај аутоматизам више не важи. Имали смо безброј дужничких земаља чији извоз не расте упркос кроничном дефициту биланса плаћања и које због тога нису у стању да одговоре својим обавезама према повериоцима. Зато и дужници и повериоци у последње време стално наглашавају да се мора све урадити да дође поново до повећања извоза. У томе погледу учињен је сада један оригиналан покушај измеђ Енглеске и Мађарске. Обе земље склопиле су уговор, којим треба да се омогући делимично плаћање енглеских потраживања, који су замрзли услед мађарског мораторијума трансфера. Мађарска се изјавила спремном да девизе, које добије за повећани део извоза, до кога без овог уговора не би дошло, употреби за исплату дугова Енглеској. Када је случај повећаног извоза, одлучује мађарска Народна банка заједно са Заводом за спољну трговину. Ако је то. случај, онда енглески увозници уплаћују код једне енглеске банке, наиме Мартинск-банке; за толико се смањују потраживања енглеских поверилаца на њиховом везаном рачуну у пенгама код мађарске Народне банке, која намирује потраживања мађарских извозника. Мартинск= банка исплаћује уплаћене износе енглеским повериоцима, али не у истој висини, него, рецимо, 20% мање, (пошто то још није утврђено). Повериоци се морају одрећи ових 20%, које упторебљава мађарска Народна банка као извозну премију. Тер, без једне овакве премије не би могло доћи до повећаног извоза.

Ми не знамо како су се одиграли преговори између Мађарске и Енглеске, Али, верујемо, на следећи начин. Мабари су рекли: Ви, Енглези, сте увек заступали правилно гледиште, да се дугови могу платити само робом. Према томе, предуслов за плаћање наших дугова је да више извозимо, То ми и желимо, јер имамо вишкове робе, само немамо за њу купаца. Ако желите, дакле, да вам платимо, узмите нашу робу. То би било врло лако, да је наш извозник истовремено дужник, а ваш увозник истовремено поверилац. јер, тада би могао поверилац да добије директно своја потраживања место у девизама, у роби. Али како то није случај, морамо створити специјално повољне услове за извоз. А то се може једино на тај начин, да нашем извознику дадемо премију, која ће му омогућити да понуди ниже вего конкуренти, Најправилније је да ову премију плати поверилац, јер се само тако могу да ликвидирају замрзнута потраживања. Енглези су на то морали одговорити: Ми не можемо спорити, да ви само појачаним извозом можете платити своје дугове, и како нико други неће да купује вашу робу, ми смо ноленс-Боленс, спремни, да купимо вашу робу, и да при томе дамо извозну премију.

И ако изгледа да овај уговор одговар агорњој теорил, то није случај, јер та теорија важи само под претпоставком, под којом је створена, наиме да постоји светско трживте. Мора постојати могућност, да се салда биланса плаћања могу изравнати у слободној међународној трговини. Врло је ретко случај, да је поверилачка земља она која хупује Бобу од дужне земље, поготово, у висини дужног износа. Правило је да друге земље преузимају робу дужничке земље, те само суделовањем свих држава у слободном међународном кли-

рингу и арбитражи могли су за последњих 200 година да се изравнају међународни дугови. Зато је обавеза поверилачке земље, да ће преузети робу од своје дужничке земље без обзира на своју увозну потребу, у сваком случају проблематично сретство. Вероватно би тада успешније деловало, ако би поверилац дао још већу извозну премију него што је 20%, тако да увозник може исту робу да даље прода ако то не може да уради у земљи, али што је, опет, могуће само у слободној трговини.

Ми смо уверени да ни сами Енглези и Мађари не герују у ефикасност овог сретства. Оно треба да буде експерименат и покушај, да се бар један део замрзнутих потраживања мобилизира.

„езавзенлненнриааеХ рзевитеалннаан ЛИМ БИ АЕ ЛЕЕ

Немачки аграрци су неуморни у тражењу начина раздужења. Ми смо редовно реферисали о концесијама које су добијали источно - пруски пољопривредници, о огромним субвенцијама и радикалном снижењу камата; сада су дошли са новим предлогом о раздужењу. Његове основне мисли су следеће: Једног одређеног дана све пољопривредне коморе треба да на свом подручју преузму све пољопривредне дугове у колико не прелазе 80% катастралне вредности земље. Остатак отпада. Камате треба да износе 2% а амортизирања 1 од сто. Повериоцима се отвара конто у висини признатог потраживања код њихове банке, али које могу употребити само на исплату својих дугова путем .цесије. Готов новац поверилац не може добити.

Hira ће себи, а шта ли Сријему 2

Немачка грађанска штампа назвала је овај пројекат бољшевизмом дужника. То је нетачно. Бољшевизам је један привредни систем, а оно што траже и што су делимично добили немачки пољопривредници је само делимична негација капиталистичког привредног система, који се састоји из субвенционирања, привилегија и протекционизма, јер једна погрешна мера повлачи другу.

још необичнији случај је пољски. Пољопривреда је задужена., Влада је донела читав низ уредби којима се олакшава стање пољопривредника. У њима су садржане све мере практиковане или предвиђене у другим земљама, сем редукције самог дуга. То је изазвало кризу новчарства. Држава је морала да преузима поједине банке и да их спасава од пропасти. Донесен је затим и закон о заштити банака. Интересантна је ова постепеност у „решавању“ кризе. Како је било код пољопривреде, тако је и код банака. Прво мале, ситне субвенције или заштите, па онда велике и крупне.

Сада пољопривреда тражи даљу заштиту. За време т. зв. пољопривредне недеље одржан је читав низ локалних конгреса пољопривредника, који су донели јединствене резолуције у којима се тражи поред конверзије велики државни кредити пољопривреди и затварање маказа цена измеђ индустријских и пољопривредних производа. Овај захтев подупире се бојкотом индустријских производа од стране сељака.

Наравно, да овај максимализам пољопривреде и већ донесене мере за њену заштиту нису могле остати без противних предлога. Захтеви једне групе интересената морају увек наићи на протузахтеве друге групе интересената. Банке смо споменули. Оне на овај новији захтев нису реагирале. Али зато индустрија. У свом привредном програму Централни савез пољске индустрије прихвата досадање мере о конверзији камате и рока пољопривредних дугова, али најенергичније одбија редукцију главнице. У позитивном делу свога програма захтева од државе нове велике јавне набавке за оживљење привреде. Сем тога, снижење пореза, као услов. за снижење цена. Савез тражи опште снижење пореза за