Narodno blagostanje
10. новембар 1952. се не могу у исто време држати у руци мач и перо. А фигуративно да се не ратује пером већ оружјем. Истина код Римљана није постојало новинарство, а око је, као што знамо, увек у служби зараћене отаџбине. Али не и наука; она је над ратом и над пролазним питањима појединих народа. Све што наука може да уради за време рата, то је да ћути ако би њезин говор био непријатан отаџбини. У Светском рату је свакако од тога знатно отступљено. Узрк лежи У
томе да ни у једном рату раније није било толико много |
интелектуалаца у структури народа као у Светском рату. Како се овима није ишло на фронт, а да им се не би пребапило да су забушанти и да би том приликом извукли неку пару више из државне касе, измислили су они рат писаном речи. Поред увећане дневне штампе појавио се за време Рата облак брошура и дебелих књига са звучним потписима, намењених уништењу непријатеља. Тиме је свакако рат деградиран, јер кад је модерна држава организовала регуларну војску, њезина главна карактеристика је била витештво. Интглектуалпи међутим су за време рата ружили непријатеља, — а то није ни најмање витешки. А да исход на бојном пољу ни најмање не зависи од тога шта пише задовољна позадина не треба доказивати.
Вернер Сомбарт је био тешко уцвељен што није могао лично да учествује на уништењу непријатеља оружјем и због тога је сматрао да треба то да учини пером. Ми нећемо ни једну реч више да потрошимо на то држање Сомбартово за време рата, јер нам је непријатно и данас кад помислимо да ни он, научник са великом међународном репутацијом, није могао да се одржи на висини научника. Али Сомбарт то не сме да заборави. Тако мудра глава, као што је његова, треба да зна да се рад на зближењу Југославије и Немачке има да препусти онима који су се одржали на висини за време рата, који су вршили своју дужност према отаџбини, али који нису злоупотребљавали науку за бесдиљно ниподаштавање непријатеља у оним областима јавнога живота, које су међународне и по којима никад уопште не би дошло до рата — а то је на првом месту наука.) Чињенице, да је врло мали број интелектуалаца водио рачуна
1) Данас је међународност адут. Пре рата је међународност била средство а данас је она циљ онима, који се њоме баве. Међународним приредбама се не свршава више никакав посао, али зато учесници свршавају свој посао, материјални и морални или само морални. Ко није у стању да стекне име у отаџбини или га изгуби или изг би какав положај, он гледа да га отме из иностранства. [0 се пре рата звало измећарство (аустрофилство, англофилство, туркофилство), сад се то зове напредна оријентација. Као што Лојд Џорџ рече ту скоро, народи су изгубили сваку веру у међународност, јер је она без резултата. Он је пропустио да каже „да је она бесплодна због тога, што на њој раде они којима није стало до успеха, и који не уливају поверење својом личношћу ни својом прошлошћу. Пре рата су постојали пацифисти, људи, који су се били — и по цену жртава — посветили зближењу народа. Данас се том послу често посвећују они, који истовремено практикују шовинизам. Код службених конференција је друга ствар, ту учесници свесно и отворено заступају интересе својих држава. Али код приредаба приватне иницијативе заступа се идеал, који "не трпи компромиса. Није сваки човек међународно настројен. Управо већина је данас ултранационалистичка. А то је негација међународности. У томе је на пример Хитлер доследан. Не иде да на међународну приредбу долазе људи са седница националистичких организација или људи који су чак. у практичној политици и на положајима били фактички велики националисте.
То исто важи и за акцију зближења међ појединим
ВАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
"ма макаквој политичкој оријентацији.
|
о том основном постулату морала ни најмање не може да растерети једнога Сомбарта.
За њега је била рискантна свака појава на јавној трибини Југославије, без обзира на предмет. Што он у Загребу није доживео демонстрацију и евентуално ометање самога предавања има се приписати факту да се тамо мало зна 0 њему. У Београду би он рђаво прошао, јер га овде много боље познају, како по његовом научном тако и по политичком раду.
Криво је дакле Друштво пријатеља Немаца, јер ако није знало шта је све писао човек коме су аранжирали предавање, требало је знати његову најновију политичку оријентацију. А ова је налагала највећу предострожност. Ми смо далеко од тога да проповедамо нетолерантност пре Ми бисмо били последњи који бисмо изгубили стрпљење при слушању Сомбарта ма о чему он говорио, ма колико било његово политичко гледиште у сукобу са нашим. Али то не важи за широке масе. Сомбарт вели да политика данас има примат, а политика је ствар осећања код широких маса. Данас је политичка оријентација Сомбартова таква да би му се чаки у Немачкој могло да догоди да доживи демонстрацију приликом јавног наступа. Истина Сомбарт није дошао на позив Друштва пријатеља Немачке, већ се сам понудио, — судећи по чињеници да је он у Загреб дошао са једног турнеја по Средњој Европи. Али то ни најмање не растерећује организаторе тога предавања. И у Београду су брзоплети били и прихватили Сомбартову понуду за приређивање једног предавања, али је ствар сторнирана од стране оних, који имају мало више знања и сазнања и који би требали да се припитају код оваквих ствари.
Можда Сомбарта не би ни најмање женирала демонстрација у Београду; он држи главу тако високо, иде својим сопственим путем, да би му то можда било велико задовољство. Сомбарту не треба у опште наше лекције. Али је у толико преча она онима, који преко колена ломе све ствари и који мисле да свет почиње од њих и да они све знају. То само шкоди зближењу Југославије и Немачке.
народима. Међународна политика је ствар државе, јер је она пре свега остварење националних интереса. Али како народи сем интереса имају и других добара, научних, уметничких и уопште културних, то је ово поље с правом припуштено приватној иницијативи. И док се за међународне приредбе тражи међународна непристрасност, дотле се. за рад на зближењу двају народа тражи извесна топлота осећања, извесна духовна веза пионира једног народа за други народ. Уместо тога развили су се у последње време професионални „зближаваоци“, као што код суда у ходнику постоје познаваоци. Има људи који се појављују у свима организацијама зближења појединих народа. У Београду на пример код једне такве организације председник не зна ни језика народа, који жели да зближи са нашим. Исто важи и за чланове управе лругог једног сличног друшва. То је карикирање идеја. „Ми потсећамо читаоце на речи, које је пре извесног времена изговорио г. д-р К, Кумануди приликом једне југословенскофранцуске приредбе. Он је поставио као услов за рад на зближењу са Француском да се човек у младости, напајао француским духом тврдећи да сваки у Француској. школо= вани човек има нарочито духовну настројеност. Ми сматрамо да је ово гледиште у толико претерано, што може човек да се напаја духом другог народа и код куће, јер се тај дух не налазе у саје Зош еј, већ у француским књигама. Али је и оно у толико тачно, што човек, чији је дух тако формиран, не може да буде пионир југословенско-немачког зближења. Таквом пиониру нико не верује, а где је већина таквих пионира, не верује се ни целој организацији. То штреберство убија поверење.
ава