Narodno blagostanje

18 март 1933.

Pišući lanske godine o bolesti u bankarstvu mi smo utvrdili da one imaju dva moguća uzroka: endogeni, koji dolazi od samih banaka i ečzogeni, koji dolazi od publike. U stvari oba su uzroka psihološka. Oba pretstavljaju mišljenje o stanju jedne ili većeg Droja banaka. A mišljenje je uvek subjektivno. Može i kod endogene krize poverenja, (koja dolazi usled toga što se smatra da stanje u banci nije u redu) mišljenie da bude pogrešno. A da je panika čisto psihološka, bez ikakvog naslona na ekonomske činjenice, poznata je stvar. Endogena kriza poverenja pojavljuje se obično individualno, prema jednoj banci; egzogena pak obično je generalna. Obuhvata veliki broj banaka ili sve banke. Egzogena kriza poverenja dolazi na pr. kad ovlada strah za valutu, strah od rata itd.

Kao što rekosmo endogena kriza poverenja može biti zasnovana samo na pretpostavkama o rđavom stanju u jednoj banci. Ali isto tako može stanje u banci biti odista rđavo i ako se nije konstatovao dotle nikakav objektivan simptom. Ката obično kažu da rđavo stanje |edne banke dolazi kao posledica rđave uprave, — iz neznanja ili iz nesavesnosti. U normalnim prilikama io je tačno, ali nam baš poslednje tri godine depresije pokazuju, da ie mogućno da se ekonomske prilike u zemlji toliko pogoršaju da depresiraju čistu imaovinu banke u tolikoj meri, da njezina likvidnost pa čak i njezina solventnost mogu doći u pitanje. Istina, laici i bankarstvu i bankama neraspoloženi elementi ne dopuštaju nikakvu drugu mogućnost. Ne može u banci bifi rđavo stanje, ako je ona dobro vođena. Međutim baš nam amerikanski primer pokazuje tačnost našeg tvrđenia. Istina, u evropskoj štampi mogu se naći najfantastičnije verzije о stanju kod amerikanskih banaka. Čak i ekonomski novinari pišu već u veliko o rđavo upućenim kapitalima od strane ametikanskih banaka, — pod čim se razume plasiranje kapitala u nepokretnosti. Prema najnovijim podacima, izgleda, da amerikanske banke nisu toliko mnogo kapitala plasirale u poljopriv-

'redne hipoteke. Ali neobično mnogo u varoške. Istina je da se.

kratkoročni kapitali ne mogu plasirati u hipoteke: ali ie isto tako istina i to. da se čak i čisto depozitnim bankama naređuje da једап deo kapitala plasiraju hipotekarno. Hipoteka pretstavija solidnost prvog ranga. Ona nije likvjdna po svome biću. Međutim hipoteka је isto tako likvidna kao i menica — и потmalno doba, kao što i menica može da bude zamrznuta u doba velikih perturbacija. Hipoteka je pravno dugoročni ugovor, ali se ona može unovčiti u svako doba vrlo lako i vrlo povoljno putem cesije ili putem emisije hipotekarnih obligacija (založnica). Kad se ne mogu upofrebiti ova dva srefstva, nastaje imobilizacija hipotekarnih poiraživanja, ali su onda i ostali likvidni plasmani postali i nelikvidni. Kriza u amerikanskom ђапkarstvu nije došla zbog toga što su one imobilizirale uloške u hipoteke, već zbog toga što je 80% hipotekarnih potraživanja, usled nečuvenogz padanja vrednosti nepokretnosfi, naročito u gradovima, propalo. Ulagači nisu navalili na banke zbog toga, već što su pretrpele velike gubitke. A gubitci pak dolaze ne zbog toga što su banke u doba velikog poleta procenjivale nepokretnost neoprezno i ne vodeći računa o promenljivosti konjunkfure. Marža potrebna za pametno kreditiranje nepokretnosti čuvana j». Ali je vrednost nepokretnosti pala na nivo nečuven i nezapamćen, koji se nikako nije mogao da predvidi, kao što se ni ova opšta privredna depresija nije mogla da predvidi.

Danas svi veći finansiski listovi kolportiraju vesti „Njujorškog Tajmsa” da Amerika ima majgoru bankarsku organizaciju u svetu. Našim čitaocima je iz ranijih godina poznata ta

·organizacija. Glavna karakteristika je postojanje ogromno)g · broja malih banaka. Pre nekoliko godina bilo je 30.000 banaka a danas ih ima oko 19.000. U Americi je zabranjeno bankama da otvaraju filijale. To je posledica i suviše jakog federalističkog duha. Tek je 1913 g. stvoren novčanični bankarski sistem koji odgovara uslovima moderne novčanične banke. Dole je on bio i vrlo primitivnom stanju usled Tederalističkog duha. Da nije

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 181

toga, smatra se, da bi Amerika imala koncentraciju bankarskog kapitala kao što ga ima Francuska, Nemačka i Engleska. To je vrlo lako mogućno, ali nam primer Nemačke pokazuje, da i pri tom sistemu banke mogu da budu izložene ogrommim gubitcima. jer ono što su nemačke banke otpisale u 1932 g. premaša daleko gubitke amerikanskih banaka.

Istina je, da je amerikansko bankarstvo parcelisano i da međ bankama koje ne pripadaju Federalnom rezervnom sistemu nema baš apsolutno nikakve veze. Ali je istina i to da Su sve fe banke preko žiro-– i tekućih računa vrlo intimno vezane sa velikim bankama u Njujorku. Pre no što je nastupila ekonomska kriza u Americi nije niko gOVOTiO O rđavoj bankarskoj organizaciji, a veliki njujorški bankari najmanje, jer su oni raspolagali mililardama dolara fih malih banaka i upotrebljavali ih za plasiranje u hartije od vrednosti..Mi ne poričemo da je ovakva velika parcelarizacija bankarstva nezgodna. Trebalo je, ako ništa drugo, a ono povezati te banke u jedan zemaljski sistem, tako da kapital

mogu da cirkulišu od jedne banke do druge, da se bolje po-

dele po celoj zemlji ı da se bolje daje pomoć u slučaju potrebe. Ali ma kakav da je bio bankarski sistem, u doba privredne depresije, a ona je u Americi uzela velike razmere, kao što smo to pokazali u pretprošlom broju, bankarstvo ima da otpisuie i naravno da pri tom otpisivanju može da izgubi svoja sretstva : angažuje tuđa. |

Uzgred da napomenemo da Amerika ima najstrožije Zakonodavstvo o bankama. Jedan veliki broj banaka — oko 7.000 — su članice Federalnoz rezervnog sistema. One su centralizirane ı podleže federalnom zakonu. Druge su potpuno samostalne i podleže zakonodavstvu pojedinih država (States Banks). Ali celo to strogo zakonodavstvo o bankama nije ništa pomoglo da se spreči kriza bankarstva, i to iz dva razioca: Što nikad u istoriji ni u budućnosti neće moći nikakva vlast da natera |edno ipoduzeće, bilo to bankarsko ili industrijsko, da vodi svoj posao idealno. I drugo zbog toga što ne postoji zakonodavstvo, koje će sačuvati banke od gubitaka koji dolaze usled teških pri-

vrednih prilika. &

II Plan amerikanski je istovefan sa našim planom

Zimus smo odižali predavanje u beogradskoj Jevrejskoj čitaonici o krizi našeg bankarstva. Tom prilikom smo u pitanjn saniranja izložili sledeće ideje: |

„Lečenje krize poverenja nije tako lak ni prost posao, kako to mnogima izgleda. Ne može se to više da postigne ni jednim gestom ni jednostavnom akcijom. Potrebna je složena akcija, akcija u više pravaca. Pre svega moraju se sve bankc podeliti u tri grupe. U prvu dolaze one koje se više ne mogi! sanirati usled velikih gubitaka. Njima se ne može dopustiti da

primaju i dalie uloške na štednju, nifi da angažuju kapitale dalje

u poslove. One su nepovratno propale. Prema današnjem pravnom poretku one 'bi morale ići u stečaj. Ali bi to bilo vrli, nezgodno, jer je stečaj i suviše paušalan i grub postupak. Mnogostruki su interesi angažovani kod banaka: ulagača, poverilaca, činovnika i dužnika. Likvidaciju treba izvesti sa što većom poštedom za te razne vrste interesenata. Zbog toga treba doneti specijalan zakon sa specijalnom procedurom likvidacije tih banaka.

U drugu grupu dolaze banke koje su više imobilizirane, i manje angažovanje u propasne poslove; banke Које treba samo raskraviti da mogu da se drže na svojim nogama. Tim bankama treba dati kapitala, jer to |e srefstvo za raskravljivanje · one bi ubrzo došle u položaj da normalno funkcioniraju.

U treću grupu dolaze banke kod kojih je sve u redu, ali koje su zbog opšte panike takođe izložene navali ulagača. 1] kod njih se mora putem dofacija novim sretstvima da omogući umirenje ulagača.

"Potrebna su najmanje dva zakona koji bi vrlo detaljno regulisali sve odnose koji se pojavljuju na putu koji se ovim preporučuje”.

'