Narodno blagostanje

Страна 664 | пресија је проузрокована великим делом због дисхармоније између производње и потрошње. Од 1922—29 зараде предузетника су много брже расле него наднице. То је довело до хиперпродукције нарочито код машина и саобраћајних

сретстава. Велика маса потрошача није имала довољно ку-.

повне снаге да купи робу, која је бацана на тржиште, Про-

тив овог схватања наводи Вајтни четири аргумента: 1 Мора. се признати, да је било сувише много инвестирано, али нове. инвестиције нису финансиране искључиво штедњом, него до-'

пунском куповном снагом путем банкарских кредита; 2 није тачно да куповна снага није порасла за време година просперитета. Наднице су биле огромно високе ако се упореде са пређашњим колико апсолутно толико у односу на национални доходак. Удео надница на националном дохотку порастао је од 36,5% у 1914 год. на 39% 1927 год. 3 службена теорија види само опасности, које настају од велике штедње, наиме превелике инвестиције у продукциона сретства. Та се опасност може лако отстранити смишљеном кредитном политиком. Али влада не види опасност, која настаје од спречавања штедње. То значи слабије снабдевање националне привреде продукционим сретствима, а слетствено и мањи социјални производ; 4 до сада су економисти сматрали да висина надница зависи од онога, што предузетници могу да плате, а то је ограничено ценама, које они добивају за своје производе. Ако сад предузетник мора да плати веће наднице мора уједно и да повиси цене, а ако потрошачи — а осим радника има и других потрошача — не могу да плате веће цене, предузетнику не преостаје друго него да обустави производњу. Може да наступи исти случај као у Енглеској 1920 кад радници нису хтели да признају смањење надница, наиме, радници, који су били запослени имали су високе наднице, али индустрија је стагнирала, а незапосленост је огромво порасла.

Видимо, да и у Америци теориски спор око питања штедити или не штедити и даље траје, али изгледа, да присталице штедње више не верују у своје аргументе као некад. То показују следеће речи Вајтна. Америка чини сада један врло интересантан експеримент. Предузетници се споразумевају да плаћају нешто веће наднице, него што би одговарало њиховој финансијској снази, јер очекују бољу будућност. Ако експеримент трајно успе економисти ће морати да измене своје назоре о штедњи.

2 ов, мес. почео је упис аустријског 4%-тног лутријског унутрашњег зајма. Износ није унапред одређен, зазисиће од одзива публике. Као што смо недавно рекли, говорећи о унутрашњим зајмовима у Пољској, Чехословачкој и Аустрији, они су снабдевени врло повољним условима, да би што јаче привукли публику и на привредне организације и публику врши се такав притисак, да зајмови добивају делимично карактер присилности, Код Пољског зајма, чији је износ био одређен _на 200 милиона злоти било је пре завршетка уписа пријављено више од 300 милиона. Сразмерно највећи део уписали су државни чиновници.

Ревалоризација предратних аустријских и мађарских дугова у Аустрији

Код аустријског зајма успех изгледа да ће такође бити изнад очекивања. Првог дана уписано је преко 70 милиона шилинга. Како смо неки дан јавили и његови су услови врло повољни по уписнике, а неће фалити ни притиска. Међутим Аустрија уз нови зајам проводи још једну врло важну финансиску операцију. За известан део зајма дозвољава се плаћање у предратним аустријским и мађарским државним облигацијама, које су према мировним уговорима пале на терет Аустрије. Вредност по којој ће се узимати разне врсте облигација на име плаћања је следећа:

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 42

1. Код златних рента 25 шилинга за 50 форинти капитала и 10 шилинга за 50 форинти доспелих камата;

2. код 4:/,%-тних аустриских благајничких записа од 1914 и мађарских рента од 1913 и 1914, које гласе на круне и стране валуте 20 шилинга за 100 круна капитала и 8 шилинга за 100 круна доспелих камата. Код аустријских благајничких записа од 1914 одобравају се камате за 4 и по, а за мађарске златне ренте за 12 и по година;

3. код 4,2%-тне сребрне ренте 2 шилинга за 50 форинти капитала и камата и

4. код свих осталих облигација 1 шилинг за 50 форинти (100 круна) капитала и камата; То су у главном т.з3в. папирне ренте. -

У овој операцији спојено је дакле ревалоризирање са арозирањем, наиме ревалоризирање није опште, него се њиме може да користи само онај ималац предратних облигација, који пристане да држави да нови кредит у износу разлике између ревалоризационе квоте и емисионог курса од 98,5%. Што ће се имаоци предратних облигација више желети да користе ревалоризацијом, то ће морати да упишу више новог зајма, тако да то претставља један од главних потстрека при упису новог зајма.

Валоризациона квота, коју је пристала да даде аустријска влада тако је повољна, да је изазвала велико чуђење и задовољство међу публиком. Приближно одговара условима под којима су ревалоризиране и облигације, које се налазе у рукама иностраних ималаца по прашком и инзбуршком споразуму и чија се служба врши преко Caisse Соттипе у Паризу. Да се ни приближно није очекивала овако повољна ревалоризација најбоље показује развој курсева златне предратне ренте и осталих папира на бечкој бер-

ви од почетка септембра тек. год. кад се сазнало за претсто-

јећу ревалоризацију. Скрипти златне ренте нотирали су између 10 и 10,50, а мађарске око 9 шилинга за 50 форинти (100 круна), дакле за 49—45% од старих ревалоризација. Да би омела шпекулацију влада је до задњег дана држала у тајности свој план. Кад се за њ сазнало курс златне ренте скочио је на 25 шилинга, а мађарске на 26,5, дакле отприлике на валоризациону квоту. На тај начин и имаоци ових папира који не могу да арозирају моћи ће великим делом да уновче предратне облигације, јер је тражња врло жива. За остатак ових облигација који се сада не повуче влада није објавила до сада никакве намере. Али сигурно је да се неће моћи ревалоризирати под повољнијим условима. За сада потпуно нерешено остаје питање ратних зајмова и облигација вициналних железница. Код првих је ревалоризација већ обзиром на њихов износ немогућа, док се за друге у аустријској штампи заступа потреба што скоријег уређаја.

Како видимо Аустрија је овим решила готово у целости проблем предратних дугова, који су остали у националним рукама. Пољска и Чехословачка ршиле су то питање већ у првим годинама после рата заменом за националне папире,

Ruzveltova industrijska mpolitika omogućila je ostvarenje izvesnih zahteva, koji pretstavljaju glavni deo programa amerie čkogv radništva u zadnjih nekoliko godina. Najglavnije je ponovno uspostavljanje prava udruživanja. Zakonski ono је već odavno. postojalo, ali je praktičk' bilo potpuno ograničeno, jer najglavnije industrije na pr. industrija čelika ı gvožđa nisu htele da uposluju organizovane radnike. Naprotiv, sad je u industrijskim statutima utvrđeno, da se radnici mogu slobodno udruživati i da s poslodavcima mogu putem slobodno biranih preftstavnika kolektivno da pregova-

Radnički sindikati kao Копsnici Razveltove politike