Narodno blagostanje

9 децембар 1933. | НАРОДНО

što ni u jednoj zemlji na svetu nije ostvareno: одђаcivanje kartela alimine. Kartel je kod nas sinonim nepravednog bogaćenja velikog kapitalizma. A kako je taj u isto vreme i stran, onda je dovoljno, da se kartelaši povešaju. Svako povećanje cena i svaka kartelska cena uopšte oglašena је za štetnu. Ovako gledanje ima i svojih dobrih strana: prosto je i jasno: Ali i suviše prosto, pa |e i zbog toga neizvodljivo.

"Takvo je gledište bilo i u drugim zemljama zastupano od profivnika kapitalizma. Protiv kartela su bili socijalisti i birokratija. Oni u industriji vide samo kKaонај, Кој! još i suviše zarađuje. Oni ne vode računa o tome, da u industriji sarađuju kapital i rad, da |e učešće rada kod mnogih grana industrije mnogo уесе пеgeo kapitala. U zemljama sa jakim radničkim organizacijama radništvo je postalo u pogledu učešća u bruto prihodu industriskog poduzeća — jedna vrsta suvlasnika. Setimo se samo, da su sve pristalice obaranja valute, sa Kenzom na čelu, obrazložavale to svoje gledište jedino činjenicom, da radnišivo kao veliki politički taktor održava nadnice i suviše visoko, iisled čega su i cene visoke, a zbog čega je znatno ојехап 12707.

Prošlo je odavno vreme, kad |e industrija bila sinonim Kkapitalističke eksploatacije radništva. Danas je industri|a radništvo. I sve što se čini danas za oživljenje industrije u Americi i u drugim zemljama, čini se jedino zbog radništva.

Problemi kartela i cena dobili su sasvim drugi iZgled kao što smo videli maločas. Svuda se traži povećanje cena industrijskih proizvoda, a radništvo će se već samo pobrinuti za povećano učešće u povećanim cenama.

Povećanje cene jednog industrijskog artikla, bilo putem kartela ili ne, ne sme se kao takvo smatrati uvek za Štetno. A priori se ništa ne može da kaže sa nacionalno-ekonomskog gledišta. Svaka se cena mora da analizira u svetlosti produkcionin troškova. | тек kad se pokaže da je preduzimačka dobit i suviše velika, mogućno je preduzimati mere. Načelno kartel nije ni dobra ni rđava stvar; njegov nacionalno-ekonomski bonitet je faktično pitanje. Samo posle jedne municiozne analize produkcionih troškova može da se donese sud O OpraVdanosti jedne kartelne cene.

Danas je nemogućna ekonomska politika bez proučavanja produkcionih troškova pojedinih privrednih grana i pojedinih grupa poduzeća u hjima, ako postoje velika odstupanja u produkcionim troškovima. Tako se na pr. svaka carinska flarila zasniva na produkcionim troškovima svakoga artikla, jer se samo (ако može znati kod specifičnih carina, koliko je opterećenje u procentima koštania. Kad je Engleska načelno posle rata pristala, da daje održavajuće carine (safeguarding duties) za one industrije, koje su neobično ugrožene konkurencijom spolja, ona je prvo obrazovala pri Ministar stvu frgovine +. zv. Balfurov komitet sa zadatkom, da naidetaljnije kontroliše troškove proizvodnje u zemlji i na strani. industrije, koja se javila za zaštitu. Kad su države počele da reglementiraju kartele istovremeno su organizovani i naročiti organi (specijalni sudovi) sa · zadafkom, da u svakom konkretnom slučaju ispituju proizvodne troškove kod svake vrste kartela, za koji se. tvrdi da ima visoku cenu. G. pretsednik vlade je najavio uredbu o kartelima. Mi smo uvereni da će u njoj biti predviđen naročiti organ, potpuno osposobljen za ispitivanje produkcionih troškova, jer taj posao ne mogu da rade ni ulica ni političari. . |

БЛАГОСТАЊЕ Страна 789'

У ZAKLJUČAN.

Sa (от uredbom naša će država prvi put da zauzme gledište prema problemu kartela uopšte. Ali dok je naša ekonomska politika apstinirala do sada prema iome pitanju, doile poreska već odavno operiše sa kar irom. Tako je na pr. kartel šećera bio osnovica za pOslednja dva povećanja trošarine na šećer. To je bila kombinacija {edne čisto fiskalne mere sa jednom plansko privrednom. Poslednja se sastojala u regulisanju pitanja prevaljivanja povećane trošarine. |

"Pa se mera ponavlja u predlogu za uvođenje takse na cement. |I tu je kartel uzet za polaznu tačku propisa, da se ni jedna para irošarine ne može prevaliti na potlrošače. Načelno bi moglo biti diskusije o Opravdanosti opterećenja trošarinom produktivnih dobara. Sva se ekonomska dobra dele na proizvodna i potrošna, poslednja služe za posredno zadovoljenje ljudskih potreba a prva za dalju proizvodnju. Гтозаппот se opterećuju samo potrošna dobra. To je porezivanje porošnje. Ta se poreza sledsiveno ne može nikako da prevali ni na koga, jer se tačno zna, ko je poreski obveznik. Tako |e slučaj i sa trošarinom na šećer. Proizvodna dobra ne opterećuju se trošarinom, jer ta ima redovno za posledicu poremećaje u narodnoj privredi. Те frošarine ili smanjuju volumen proizvodnje ili se prevaljuju dalje, ali na način, koji isključuje svaku kontrolu. Tako da se industrija javlja ovde ili kao poreski obveznik ili kao poreski platac, jedno i drugo u meri koja se ne može da konttoliše. A nedopušteno je dekretirati dacije, čije se dejstvo na narodnu privredu i na pojedine privredne redove ne može ni približno da predvidi. |

Možda je i zbog toga došla namera, da se zabrani svako prevaljivanje. To, međutim, menja iz osnova prirodu dažbine. Ona prestaje biti posrednom porezom i postaje neposrednom. |er između neposrednog i posreanog poreza razlika leži u tome, što se prvi razrezuie na pojedine poreske obveznike, a drugi se naplaćuje od poreskog platca, tim da on treba da |e prevali na poreske obveznike. Prevaljivanje je osnovni princip posrednih poreza. Ali bi trošarina sa zabranom prevaljivanja bila ipak jedan originalni oblik neposrednih poreza, jer dok se ove razrezuju samo, prema imućnosti, dotle Di ovde poreska osnovica bila proizvodnja. Postoje porezi na proizvodnju, (strogo osuđeni od strane teorije) ali |e njihovo glavno obeležje minimalnost poreske stope. Ne postoji nigde porez na proizvodnju odnosno prodaju veći od 3% obrta. Međutim, nameravata trOšarina od 1500 dinara po vagonu cementa iznosila bi 40—70% vrednosti ove. Cementara koja proizvodi 20 hiljada vagona cementa imala bi da plati 30 miliona dinara naime frošarine. To bi bilo teško svaliti na potroŠače i pii najčvršćem kartelu.

Propis, da se irošarina пе sme _prevaljivati znači neizbežnost službenog određivanja сепе сеmenfta, jer bi se u protivnom pri svakom povećanju cena mogla da pretpostavi mogućnost prevaljivanja bar jednog dela trošarine. Danas je službeno određivanje cena jednom industrijskom artiklu nemogućna stvar. Međutim, to je ipak neizbežno, ako bi se ostalo, pri propisu da se frošatina ne sme да prevali na potrošača. A u{vrđivanje cena kao bitni uslov та rešavanje pitanja prevaljivanja trošarine, znači detaljno. proučavanje produkcionih troškova kod svake fabrike, pošto su oni individualni. Pa kako |e to za Orсапе vlasti neizvodljiva stvar, to se logički nameće za-