Narodno blagostanje

27. јануар 1934.

Страна 67

В. Бајкић

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

„МОРАЛ ЛЕКАРСКЕ ПРОФЕСИЈЕ"

— Поводом чланка под горњим насловом у листу „Лекар“ —

1

Полумесечни лист „Лекар“ није могао да се потпуно сложи са нашим излагањем у чланку „Проблем сузбијања полних болести, о чему је дао израза у свом уводнику од 15 тек. м-ца под горњим насловом. По наслову се већ види да се неслагање „Лекара“ с нама односи на проблем „лекарског уверења“. Он види у нашем гледишту на исто неоправдан напад на морал лекара. По прочитању тога чланка ми смо били одлучили да не реагирамо, пошто се критика односи на једно питање, које није ни уколико медицинско-стручно, већ етичко и политичко. А о томе се може да дискутује у бесконачност. „Лекар“ је такође незадовољан пројектом закона о сузбијању полних 6олести. Па како је то главно, то би био онда разлог више да се не враћамо дискусији по томе питању. Не може се орган једне професије задобити за гледиште негативно по њу. Али „Лекар“ као професионални орган није ни еснафски ни котериски. Напротив, тешко да има у Европи много професионалних лекарских органа, који су толико критички према члановима професије, као што је случај са „Лекаром“. Та професионална самокритика је оно, што ми високо ценимо код „Лекара“. И баш због те његове улоге у лекарском реду сматрамо за дужност да посветимо данашњи уводник његовој критици нашега гледишта.

„Лекар“ тврди да је лекарски ред у јавној речи код нас постао „фогелфрај , другим речима да је постала мода издирање на лекара и критиковање његовог рада. Он у то убраја и одлуку Правног Факултета о лекарском уверењу, па и наш чланак. Ми пак сматрамо да нигде у Европи лекарски ред није тако мало критикован у јавности као код нас. Ми овде наравно мислимо на школске лекаре, пошто се код нас у њима исцрпљује лекарски ред. „Лекар“ греши кад у критику лекарског позива убраја и усмена прекоревања и сукобе између појединаца и појединих лекара. То су лични сукоби који са јавношћу немају никакве везе. Ти су сукоби ствар васпитања и темперамента на обема странама. Критика почиње са јавном речи, писменом и усменом; а ње, као што рекосмо, готово нема код нас. Истина. последњих година била је наша дневна штампа узбуркана с времена на време лекарским аферама, које су допирале чак и до суда. Али је то такође далеко од јавности. Ту је јавна реч само регистрирала ток процеса, као што то ради и код адвоката и банкара, кад се налазе на оптуженичкој клупи. У то спада велики део галаме из области лекарско-медицинске и врло жучне полемике у вези са неким стручним лекар“ ским радовима, од којих је један обележен као неморалан, а други као плагијаторски. Нема сумње, велимо, да је било у последње време прилично критике на лекаре, али она је увек дошла ван органа јавне речи или по иницијативи појединих

пацијената или од самих лекара. У томе је узимао врло много учешће и сам „Лекар“ — што му само служи на част. Да допустимо и тло, да је том приликом било и извесног уопштавања, што такође примећује „Лекар“, али је то било и сувише појединачно и усамљено. Таквих ексцеса има увек у штампи. Недело М. Марковића такође је прикачено целом реду директора банака и ако Марковић никада није био директор банке. Цицијаштво пок. Митрићевићке оглашено је за главну карактеристику наших имућних људи.

П

Док је лекарски ред код нас у заветрини од критике јавне речи, дотле је он изложен највећој критичкој ветробитини у свима напреднијим земљама. „Лекар“ зна о томе много више него ми. У Немачкој излазе у маси књиге и часописи са искључивим циљем критике тековина школске медицине и праксе школских лекара. Тамо има око 40 хиљада лица, која врше лекарску праксу, а која често нису чак никакву школу учила. У сваком месту у Немачкој постоје два три „очна“ диагности-_ чара и велики број „природних“ лекара. Сви они бацају дрвље и камење на школске лекаре. У Рајхенхалу, у једној од највећих бања у Немачкој, усред најважније улице етаблирао се један надри лекар, по имену Карл Фишер, бив. трг., који је написао и књигу о космобиологији (из области окултне медицине) и који држи цео дан предавања о томе, да је лечење оболелих органа. за дисање паром један апсурд, већ да се они могу лечити само путем сагоревања, којим се он служи. То је банкротирани трговац. Његово држање очигледно не само да шкоди лекарима, већ и бањи, _ која је заснована на лечењу испаравањем слане воде. Ипак нико до сада није ни покушао да устане противу њега. Ми имамо утисак да се у Немачкој све што је економски слабије лечи код болесничке благајне, што је имућно код специалиста,

а средњи сталеж у главном код нешколских ле-

кара. У највећем делу случајева се лечи камен у жучи од стране нелекара, неким препаратима на бази зејтина.

У Швајцарској није ретка појава да присталице разних природних начина лечења на јавним местима критикују школску медицину и препоручују своје методе.

У Француској је критика школског лекарства још много жешћа. Али она не долази од конкуренције, већ непосредно од публике и не односи се на струку као такву, већ на морал лекарског реда. У Француској је школска медицина још далеко од тога да продре у народ у оној мери, у којој је то случај у Немачкој. Француска буржоазија се лечи још увек народним лековима. За време најјаче заразе грипа 1919 године пуцале су по

"Француској вантузе, компресе и разни напитци од

траве. Француз у провинцији још увек верује више