Narodno blagostanje

24. новембар 1934.

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 757

Ш КАЕТЕЈ 1 РЕАМЗУКА РЕГУКЕРА

Da bi se izbeglo svim ovim štetama i nepodopštinama, ipleće se vremenom vlast u rad kartela. To je treća etapa kartelskog razvitka. U toj etapi karieli postaju prinudni za sve producente pojedinih grana, a javna vlast kontroliše njihov rad. Udeo učesnika i javne vlasti u upravljanju kartela može biti različit po stepenu: od čiste samouprave, kod koje javna adm:nistracija ima samo nadzor nad tim da karteli sa svojim zaključcima ne dođu u sukob sa pozitivnim zakonođavstvom, sve do javno-administrativne diktature, kod koje učesnici imaju samo dužnosfi a nikakvih prava.

Danas su karteli do ovoga stepena razvijeni u prvom redu u Italiji, Nemačkoj i Američkoj Uniji, a u nešto blažem stepenu u Čehoslovačkoj, Engleskoi i Belgiji.

Ali u savremenom sve{u, nisu samo navedeni, mahom socijalno-politički motivi, doveli do tolikog razvitka kartele i do sve većeg broja prinudnih kartela. Lečenje savremene krize upućivalo je privredni razvitak u istom pravcu, — i to: i lečenje presumiranih uzroka i lečenje simptoma. -

Po teoriji disproporcionaliteta ili hiperkapitalizacije uzrok |e konjunkturnoj krizi n proizvodnoj anarhjji , naročito u pogledu srazmera između proizvodnje kapitalnih i potrošnih dobara. Ako je to uzrok krize, biće lek u kontroli tog srazmera, koja postaje moguća u kartelski vezanoj privredi. Po drugoj vladajućoj teoriji, teoriji subkonsumcije, i to po levičarskoj varijanti te teorije, uzrok je krize u tome što se kod kupovine poirošnih artikala ne pojavljuje na tržištu ona količina novca koja je bila izdana u procesu njihove proizvodnje, što dolazi od prevelike nejednakosti prihoda: suviše velikih na strani preduzimača i kapitalista, koji ne troše dovolino svoje prihode, a Suviše malih na strani radnika. Ako je u tom uzrok krize, može, opet, javna vlast preko kartela i korporacija (koje sjedinjuju sindikate radnika sa sindikatima poslodavaca po privrednim granama) uticati na povećanje madnica i tako krizu lečiti u korenu.

Ali, kad ovakva organizacija privrede i ne bi lečila krizu u koremu, ona bi bar bila u sfanju da otkloni meke vrlo neprijatne simptome krize. Ona bi, na primer, skraćivanjem radnog vremena, makar i uz srazmerno smanjenje nadnica, bila u stanju da uposli veći broj radnika i fime da umanji terete око izdržavanja nezaposlenih, da niveliše životni standard između radnika koji su mahom bez svoje zasluge, zaposleni i onih koji su, opet, mahom bez svoje krivice nezaposleni. Isto bi se postiglo zabranom mašinskog rada. '

No, ako pogled bacimo preko granica nacionalno-ekonomskog polja, videćemo, da i u drugim nekim oblastima druš-

tvenog života postoje tendencije ka kartelskom, sindikalnom, korporativnom uređenju. Tu dolaze, u prvom redu, potrebe ustavne politike, f.j. one politike koja se prvenstveno interesuje oblikom organizacije javnih vlasti. Sa svih strana padaju prigovori parlamentarnoj demokratiji. Naročito treba podvući da se među prigovoračima ne nalaze samo šovenski nacionalisti i pristalice diktature, jer korporativna organizacija države dade se zamisliti i bez nacionalističke egzistencije i bez diktature. Korporacije, kao što smo već rekli za kartele, mogu biti osnovane na principu seli-government-a ili autokratski.

Ali i jedni i drugi protivnici parlamentarne demokratije zameraju njojzi u glavnom iste stvari. Oni kažu: ili taj oblik vladavine ne dovodi do interesnih partija, te se stvaraju klike, koterije, u kojima se zastupaju samo lični interesi onih koji su u hkliki (vodstvu partije); do takvih bezidejnih partija dovodi okolnost da je biračko telo pocepano na atome : da je neorganizovano; ili demokratija dovodi do interesnih partija, ali nema sredstava da pravedno reši sukobe između njih. Jer ona te sukobe ili ne može ida reši (krize vlade, uprave i zakonodavstva!) ili ih rešava po brutalnom načelu većine. Na protiv, korporativno uređenje ima za te sukobe mnogo bolje sredstvo koncilijacije i arbitraže.

Korporativizam ima, opet, svoje specifične nedostatke (na pr. monomanija privrednih interesa!), ali u njihov prikaz ovde nećemo ulaziti kao ni u konačnu kritiku ovog sistema. Ovde samo želimo da podvučemo da se na političkom polju iz čisto političkih motiva javlja potreba za istim organizacijama koje se postuliraju na privrednom polju iz privredmih interesa.

Kartelisana privreda donosi masu problema. Na koja sve preduzeća treba protegnuti kartelsku organizaciju? Do koje mere karteli treba da zadiru u preduzeća? Kakav je odnos između kartelisane privrede i autarkije? Koja valuta je umesnija u kartelisanoj privredi, dirigovana ili slobodna zlatna?

Međutim, najvažniji problem u kartelisanoj privredi jeste problem konirole racionaliteta proizvodnje. Pitanje glasi: ima li garancije u kartelisanoj privredi, naročito ako je ona dosledno provedena u svim granama proizvodnje, da се зе газроloživa ekonomska dobra najracionalnije upotrebiti?

No nije ovo samo centralni problem Кагјејзке privrede. Ovo je glavni problem sviju tipova planske рпутеде, Кој; se raspadaju u grupu kartelskih manipulacija, kod kojih se interesenti ne organizuju u samoupravne grupe, nego javna vlast direktno reguliše proizvodnju.

Stoga bi trebalo rešavati gornji problem u okviru plansko-privredne problematike. Ali o tom drugi put!

воз»:

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЈ

II Ia a ai =

За последњу годину дана железничка тарифа за путнички и робни промет повишена је два пута. Тим поводом ми смо у бројевима 45 (1933) и 13 (1934) рекли, да ће ефекат реформе бити смањивање прихода, пошто ће фреквенција возова и даље опадати. То наше гледиште потпуно потврђују најновији подаци о кретању железничких прихода у овој години. Просечни месечни приход од робног промета у овој години био је 921 мил. дин. према 1107 у 1933, 1107 у 1932, 129.6 у 1931, 1522

у 1930 и 1814 у 1929 У овој према прошлој години приход

Проблем железничких прихода

је опао за 16.8%. Број утоварених вагона за првих 9 месеци био је 1.004.000 према 992.000 у истом периоду прошле године, Пораст броја утоварених вагона и уједно опадање прихода од робног промета последица је повећања режијског превоза, као и онога робе мање вредности (дрво, руде, житарице). Од путничког промета приход је био 38.9 мил. дин. према 43.1 у 1933, 45.5 у 1932, 55.2 у 1931, 594 у 1930 и 64,2 у 1929. У овој према прошлој години приход је опао за 9.8%.

Систематско опадање железничких прихода у периоду депресије последица је смањивања промета. Овај је опао једним делом услед кризе, а другим се пренео на