Narodno blagostanje

Страна 68

Нови полет привреде измамиће, постепено, и капи тал из скривница, и што више тих дотле јалових средстава буде било у оптицају, тим брже ће се и допунски новчанични кредити моћи отплатити односно повући.

Овом могућношћу владе су се служиле све више и више, и свуда на исти начин. Без обзира на оскудицу нормалних, т.ј. пореских средстава за финансирање, предузимани су јавни радови, и то врло интензивно, да би се спречила, одн. сузбила незапосленост; грађени су друмови, подизани станови, а и у последње време почело се и са наоружањем. Ови се радови финансирају путем краткорочног кредита; делом од стране државе непосредно, а делом посредно, преко приватних фирми које изводе јавне радове. Овај последњи начин се бира, ако државни дефицит треба да изгледа мањи него што је у ствари. Менице се пласирају на слободном тржишту; банке их радо преузима ју да би пласирале своје нагомилане готовине, поготову када је зајемчен реесконт код новчаничне банке. Ова последња ангажована је само уколико банке, односно повериоци учине употребу од свог права на реесконт. Последице оваквог активног сузбијања кризе од стране државе огледају се у порасту ванредних буџета, стварању специјалних фондова за продуктивно сузбијање кризе и наоружање и у дефицитима који повећавају уну“ трашњи дуг.

Кредитни апарат врши дакле у целом том процесу само улогу посредника, без икаквог ризика; једино новчанична банка чини изузетак. За сада се, при томе, још јасно могу разликовати два типа, немачки и енглески. Немачке банке имају врло мало готовине, али менице могу преузимати без даљега, јер их у свако доба могу реесконтовати код Рајхсбанке. У Енглеској се ради о државним меницама и благајничким записима. Енглеске банке држе код новчаничне банке велике депозите, а политика отвореног тржишта тј. куповање ових ефеката од стране новчаничне банке, даје им нова ликвидна средства за преузимање нових ефеката ове врсте. На место кредита приватницима даје се кредит држави. Често банчини повериоци преузму од банака ове ефекте. Тек када привреда опет оживи и поверење се опет поврати, почиње поново тражња капитала од стране приватника. То је моменат када држава треба полако да амортизује своје краткорочне дугове.

Сада се, истина, банковни кредити повећавају, али је тај пораст несразмерно мањи него што износе државни зајмови. У Немачкој је нпр. збир емисија од 1932 до октобра 1936 изнео 9,3 милијарди марака, док се укупна актива банака повећа“ ла само за 3,6 милијарди, са 19,5 на 23,1 милијарди, при томе су дужници опали са 12,4 на 8,4, а хартије од вредности се повећале са 3,3 на 7,1 милијарди. Да је наступила истинска ликвидност, види се и по смањењу каматне стопе које се опажа у свима земљама, како за краткорочне тако и за дугорочне зајмове. У Немачкој нпр. смањила се у истоме раздобљу приватна есконтна стопа са 4,95% на

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 5

2,96% „а рентабилитет златних хипотекарних заложница са 8,78% на 4,68%.

Још мање су промене у новчаничном оптицацају које не стоје ни у каквој сразмери са кретањем кредита, а камо ли са емисијама. И то се добро види по немачком примеру, где су у помену“ том раздобљу новчанични оптицај и обавезе по жиро-рачунима порасли са 4,23 на 4,88 милијарде марака, тј. за 0,65 милијарди. Ово незнатно пове ћање новчаничног оптицаја наступило је свуда; оно је природна последица оживљења, јер оживе ла привреда има више плаћања у готовом, као на пр., исплате надница, плаћање потрошње итд. Повећао се број запослених, а и наднице су веће; с друге стране отпадају потпоре незапосленим, што такође треба узети у обзир. Разуме се да је пораст новчаничног дохотка много већи од пораста нов чаница. Упоређење новчаничног оптицаја и кредитног волумена јасно показује да сврха јавних радова није стварање новог допунског капитала, него само убрзање обрта постојећег.

При посматрању јавних радова и њиховог финансирања појављује се, сасвим природно, и пи тање: где им је граница. Прво што у томе погледу треба истаћи, јесте да за њих начелно важи сасвим исто што и за приватне инвестиције и кредите. Радови треба да су продуктивни, т.ј. они морају сами створити средства, потребна за враћање употребљених кредита о одређеном року. На први поглед чини се као да то за јавне радове, које предлаже влада, није тачно; држава може без 0о6зира на карактер инвестиција да нађе средства за плаћање дуга пореским путем. Тако напр. Немачка фундира краткорочне кредите дугорочним зајмовима, а ове отплаћује средствима, добијеним путем повећања пореза; о некој непосредној продукгивности грађења друмова и наоружања не може бити речи. Могло би се говорити само о посредној продуктивности, израженој у оживљењу при: вреде, новом дохотку радника и новим добицима подузетника, и то тим више, што и немачка влада сматра да ту с правом може да тражи нове пореске изворе и средства за даље финансирање путем зајмова. Међутим непродуктивни радови не могу да се изводе у бесконачност; иначе се долази у финансијске и економске тешкоће. Такав је случај у Немачкој баш услед досадашњих мера, чијем је уклањању влада сада посветила сву своју пажњу. Испоставило се, наиме, да Немачка, као и свака друга земља, у својој привредној делат: ности има потребе за извесном сарадњом иностранства, нпр. за увозом сировина и намирница; снабдевање овим артиклима немачка влада не може уредити ауторитативним путем, јер се они производе ван њенога досега. Увоз треба плаћати од“ говарајућим извозом. Према томе, државни јавни радови не смеју довести до занемарења извоза, утолико мање што се баш због њих често мора повећавати увоз. Међутим, баш је од увоза и потекла криза приватне привреде, и према томе прет: ставља сада за Немачку централни проблем. Што се наоружања тиче, оно је најнепродуктивније, осим ако оно не послужи за успешно решење централног проблема.