Narodno blagostanje

Страна 334.

у општој суми „режијских трошкова" вредне делатности.

То би било, пре свега, у њиховом сопственом интересу. Можда би се сходним мерама концентрације више мањих радњи у једну већу избегли многи стечајеви жоји. иначе претстоје неминовно и ко | ји ће прогутати толике формиране капитале, који би се јаш могли спасти. Њима је, свакако, добро познато да концентрација и у трговини, каоси у банкарству и индустрији, има за последицу снижење режијских трошкова и следствену могућност да се преко снижених цена повећа општи износ послова. Веће трговачке радње имају и то прен-

наше при-

мућство да су у стању вршити куповине на велико |

и директну распродају на мало, искључујући и за себе и за потрошача бројна и скупа посредовања. Уосталом, хтели смо само да поставимо проблем упрошћавања и појевтињавања једне важне привредне функције. Испитивање начина на који би се то могло и код нас спровести прелазило би оквир једног новинског чланка. Рекли смо да би то могао бити задатак једног конгреса привредника. Ако би се то и догодило, т. |. ако би наш пословни свет на једном од идућих конгреса узео ово питање у претрес, и то не само у погледу трговине него и банкарства и индустрије, мислимо да би много више допринело лечењу опште пословне кризе, него сталним апеловањем на сељака и, рецимо, набавком „франкет“ ораха".

Иако је цитирани чланак писан у периоду депресије и његови предлози иду за тим да се нађе излаз из кризе, његова принципијелна страна чини га потпуно актуелним и данас кад се налазимо у

полету.

Некад је трговачка способност била дар боKH. Данас је трговина наука. Велики магазини и продавнице индустријских предузећа, који су пре рата били у зачетку, после рата управо су револуНИ Ја Ати трговину И А ОН њима могла је ристична за рационализацију; полет се развијао, а цене су падале. Рационализирана индустрија оборила је трошкове производње, а рационализирана трговина није допустила да настану трошкови промета на терет потрошача. Ово је према томе и пут општег напретка и, начин да се реши један социјални. проблем, који се почиње заоштравати баш зато што је организација промета код нас на врло ниском степену. То важи за читаву земљу. Већи градови су нешто јевтинији зато што је већа конкуренција великог броја трговачких радњи. Али то још не значи да треба препоручити множење ситних радњи, па да роба појевтини. Код свију њих пењу се режијски трошкови сразмерно више уколико је мањи промет. Ти режијски трошкови чине апсолутну границу обарању цена у конкуренцији. И зато та конкуренција може бити необуздана, трговци могу да пропадају, а цене опет да буду превисоке за потрошача, јер су велике режије које су · преваљене на њега. Осим тога чим се на тржишту DOO ПН U И ПА као што бива у

| ТРГОВАЧКО ОБАВЕШТАЈНИ ЗАВОД А. Д.: | ПРЕЂЕ 8

| „Ж. О. Р0ЈМ # СО... :

_ НАВОДНО БЛАГОСТАЊЕ

кнез Мижајлова 38.

Бр. 21

периодима полета, кад тражња расте убрзано, мења се однос између конкурената. Мако нису организовани у картел, они су у бољем положају и могу да држе цене. Конкуренција може да проломи у мањој мери овај спонтани картел. У већој мери он се може проломити новим методама у организацији промета. Тако је Београд данас једним делом најјевтинији град у земљи захваљујући Та-Ти. По законима слободне конкуренције малих радњи ми би данас далеко снажније осетили вал скуноће, да Та-Та' није започео свој рад док су цене биле ниске. Појава таквих трговачких радњи у којима је рад рационализиран од момента преузимања робе из фабрике па до руку потрошачевих запречене су ситне радње да повисе цене као што би учиниле да није тога. Разлика у њиховим методама конкуренције је у том што прве иду за што већим прометом уз ниже цене, а друге за што већим ценама, јер им је промет ограничен.

Рационализација приватне трговине није једини начин да се повећа реални приход радника и чиновника, него и њихова самопомоћ. Двадесети век одликује се организацијом потрошње на задружној бази. Потрошачке задруге имају задаћу да што непосредније повежу потрошача с произвођачем, и да тако уклоне добит посредника. Један пример сног што би тек требало широко развити, даје чиновничка задруга у Београду. Она је успела да организује добру и јевтину кухињу, а то је само мали део оног што би она могла да учини. Њезин робни одео зјапи жељан посетилаца што значи да је мањкава трговачка страна читавог посла. Код нас је још увек превише бирократизма у схватању оног што би требало учинити. А робно оделење мора да води рачуна и о квалитету и цени робе и о укусу потрошача и моди. У граду као што је Београд, са 330.000 становника од којих су огромна већина чиновници и радници, највећи део потреба могао би се покрити преко оваквих институција самопомоћи, као што је случај у другим цивилизованим земљама.

Држимо да би постојала извесна хармонија у пословању трговачких магазина и'потрошачких задруга. Има потреба које чиновник и радник могу подмирити само ако добију кредит. Принцип магазина је да раде за готово. Они могу тако да опскрбљују потрошаче разним артиклима које они и с малим дохотком могу да плате одмах. Потротачке задруге могу да спасу потрошаче својим кредитом кад купују артикле за које треба већа сума новца. Јер потрошачки кредит коље наше чиновнике и раднике. Ако хоће да плате одмах они се морају задовољити с најлошијим квалитетом, н. пр. одела, тако да за пар месеци морају купити ново. Ако купе боље, на кредит, плаћају га опет скупо да подмире трговцу високе камате и ризико-

премију кредитовања потрошача. Ако се и пове-

Пау берива овај проблем кредитирања чиновника остаће отворен. А решење своје добиће он, како сад ствари стоје, само у 'задругарском систему.

а ИЗВЕШТАЈНА ОВГАНИЗАЦИЈА ЂЕОРРАД ЗАГРЕБЊ

Бериславићева 7.