Narodno blagostanje
Страна 356
гулисане, или се претрпео привредни поремећај са резигнацијом да је то једно зло које је изузетно дошло и кратко траје. Али је у толико веће изненађење да ни предоснов Грађанског законика није искористио искуство последњих година, да пружи потребну гарантију златној клаузули. Он допушта две врсте валоризација.
У случају промене валутних закона (5 977) и у случају да у време повраћања зајма нису у оптицају такви новци какви су предмет дуговања (5 978). У оба случаја зајмопримац је обавезан да подмири повериоца тако, „да оно што се враћа буде једнако. по унутрашњој вредности с оним што је било дато".
Али осим тога потребна би била још једна општа одредба према којој би се могло уговором одређивати да, ако се у међувремену променила унутрашња вредност новца, оно што се враћа и плаћа мора да буде валоризирано тако да буде по својој унутрашњој вредности једнако с оним, што је било дато или углављено. А у случају ако је промена унутрашње вредности новца досегла 20 и више постотака, могла би таква валоризација бити дозвољена и без специјалног уговора о томе. И што је најглавније, нису само уговори о зајму код којих се појављује питање промене вредности новца, већ ту спадају и други многобројни врло важни уговори као што су они о осигурању, обавезе из тестамента, уговори 0 закупу итд. За све би требало поставити исти принцип свакако с том примедбом, да би његова примена била отежана код осигуравајућих друштава, проблемом пласмана премијске резерве.
Али не само да наше раније и будуће приватноправно законодавство не пружају економском животу довољно могућности за приватно и јавно обезбеђење неометаног функционирања принципа златне клаузуле, већ шта више, наше данашње за-
конодавство забрањује употребу исте. Члан 1. Пра-
вилника о регулисању промета девизом и валутама од 7 октобра 1981 године, последња алинеја гласи:
„Закључивање послова у земљи не сме се вршити у страној валути нити везивати за страну валуту ни злато, већ се мора вршити у динарима без икаквих клаузула". А последња алинеја trn. JI гласи: „За стварање у земљи ма какве обавезе у страној валути или злату као: задуживање у страној монети, давање улога у страној монети и томе сличне трансакције, потребно је претходно овлашћење Народне банке“.
У „Југословенском Економисту“ од априла 1987 године, страна 242-243, професор д-р Милан Тодоровић, у чланку „Наши законски прописи о ограничењу златне и валутне клаузуле“, анализи-
"НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Бр. 23
ра домашај ових прописа и поставља следеће закључке: 1) Закључивање дневних послова у земљи у страној валути и злату, забрањено је (према томе купо-продаја за готово мора се вршити само у динарима); 2) закључивање терминских послова у земљи (зајам, улог, осигурање, уговор о раду и најму, уговор о закупу итд.) могућ је и у злату и у страној валути, али уз одобрење Народне банке". Међутим, пошто се одобрење Народне банке за стварање обавеза у земљи у страној валути или у злату тешко добија, може да се каже да девизни правилник у својим новим изменама уошште 3абрањује златну и валутну клаузулу.
Тим овај правилник одузима пословном свету врло. потребно средство за осигурање вредности
дугорочних обавеза.
Професор д-р Тодоровић врло умесно одбацује целисходност ограничења забране златне клаузуле, али он пропушта да критикује главни аргумент који се наводи у корист овог прописа. Присталице ове прохибитивне клаузуле веле, да се при употреби златне клаузуле смањује употреба легалног новца и тиме срозава његова вредност. Професор д-р Тодоровић признаје ову чињеницу и вели даље: „Златна и валутна клаузула употребљавају се баш због тога, што легалан новац не врши потпуно добро своју улогу... и због тога долазе златне и валутне клаузуле да га у извесној мери замене". Он мисли да таква замена „не мора вређати никакав општи интерес“.
_ Тај је аргумент магловит — непрецизан. Ни проф. д-р Тодоровић, ни девизни правилник не разликују клаузулу ефективног новца од вредносне. Међутим, само се код прве може рећи да смањује оптицај легалног новца пошто се плаћање врши другом валутом. Међутим, код вредносне златне калузуле плаћа се легалним новцем, само се износ прерачунава. Употреба легалног новца не само да се не смањује, већ шта више, ако његова вредност пада према злату, вредносна клаузула
изискује већи износ тог новца за плаћање обавеза,
но што би то било да му курс није пао.
Употреба вредносне златне клаузуле може само посредно да утиче на вредност легалног нов“ ца, наиме као доказ да постоји неповерење према њему. Али још веће неповерење изазива забрана употребе поменутих клаузула психолошки. И даље тиме се спречава закључивање извесних дугорочних послова. Чиме се смањује оптицај легалног новца.
Из свега овога излази јасно да је потребно да предоснова грађанског законика и девизни правилник допусте неограничену употребу златне вредносне клаузуле.
Izveštai Ouzora u Novom Sadu ima za nas naročit interes, da na njegovim podatcima vidimo kako je pobolišanie u polioprivredi 1936 uticalo na industrijlu. Jer u njegovo područie spadaju žitorodni srezovi na iugu do Save, zajedno sa Zemunom i Sremskom Mitrovicom.
Privređa se oporavlia a položaj radnika pogoršava
ОГАЂАЈИ И ПРОБ;
То se može utoliko lakše pratiti, jer.su dati podatci za poslednjih 5 godina, od 1939—1986, dakle za period naidublje depresije i postepenog oporavljania.
Broj osiguranih radnika kretao se ovako:
1939 . 1933 1934 1985 1936
25.241 94.439 25.240 27.085 30.297 Poslednie godine porast је nesrazmerno brži nego pretprošle.