Narodno blagostanje

25. септембар 1937.

Od dolaska Ruzveltovog na položaji pretsednika govorilo se neprestano o remonetizaciji srebra. Na taj način hteli su američki proizvođači srebra da zaštite svoje interese. Posle zakliučenog sporazuma o ograničeniu ponude nastupile su SAD kao kupac srebra po službenoj ceni od 77,57 centi za uncu. Sporazum je, dakle, bio potreban da bi vlade drugih zemalja ograničeniem ponude pomogle da cena srebru ne padne i da se na tržištu ne pojavi toliko srebra da ga ni SAD ne mogu otkupiti.

Kao što je poznato, viša cena srebra dovela je ipak do veće ponude. KMineski trgovci izvozili su srebrni novac i tako je zemlja došla u deflacionu krizu. U isti položaj došle su sve zemlje sa srebrnom valutom. Tako je postignut suprotan rezultat od onog koji se želeo, jer je Kina pokušala da demonetizira srebro i do izvesne mere ona je to učinila. Zato je cena sa prosečne visine od 64,27 centi za uncu 1935 pala u 1936 na 45,09 centi, i drži se uglavnom na toj visini i 1937. Cena je relativno stabilizovana, ali je zato američki trezor morao da podnese žrtve.

Međutim, sporazum o ograničeniu ponude srebra ističe 31 decembra o. g. 1 dok je on još na snazi, tržište srebra je nervozno. Kineska vlada premestila je svoje srebro u Honkong. Ona je specijalnim ugovorom obavezana prema SAD da zadrži izvesnu količinu srebra kao podlogu novčanica. Pod ovim uslovom SAD su joj dale zlato. Ali Kina ie u ratu, a srebro je njena glavna rezerva. Kina će se pre ogrešiti o sporazum nego da veže sebi ruke u ratu čuvajući srebro. Tržište srebra i strepi od one odluke koju bi kineska vlada mogla doneti naterana ratom. S druge strane Japan, koji nije ni pristupio sporazumu, a koji se nalazi takođe u teškoj finansijskoj situaciji, mogao bi da baci svoje srebro, naročito ratni plen, na tržište. Očekujući jaču ponudu s druge strane, Indija se u avgustu požurila da bude prva. Ona se povukla kad su izostali drugi. Ali pitanie je šta će biti ako panika postane opšta.

Engleska nije vezana sporazumom, ali London je glavno tiržište srebra i zato Engleska ima interesa da mu cena ostane stabilna. Američki sekretar za finansije Morgentau pozvao je Sir Frederika Filipsa da se prethodno sporazumeju o budućoj politici srebra, i da se eventualno зрогаzum iz 1933 produži. Kod dalje politike srebra, ako se sporazum produži, osnovno pitanje je ovo: hoće li SAD hteti da prime kinesko srebro u zamenu za zlato, da Kina ne bude prisiljena da srebro baci na tržište. Ako se dogodi ovo poslednje, lako može doći do panike na tržištu srebra. Zamena za zlato opet nije tako jednostavna. Jer posle primene zakona o neutralnosti na Japan i Kinu, ova ne može da kupuje u SAD jer nema svojih lađa. Zlato bi dakle moglo dobro doći da Kina više kupuje u Evropi. Tako ovaj politički momenat, proglašenje neutralnosti, može da na tržištu srebra 1татоуе nove poremećaje.

Z—–—– —ı — : Када је пре годину дана

француска влада донела одлуку да изврши национализацију ратне индустрије, изгледало је да је то доктриниран и принципијелан став једне нарочите владе, као што је била прва влада народског фронта. Такав закључак потпуно је погрешан. Пре би се могло рећи да је с актом о национализацији влада народског фронта остварила једну општу тенденцију, а само по начину и обиму учинила нешто по чему се разликује од других влада. Кад се посматрају процеси у привреди, уплитање државе у привредне односе, Коњунктурна политика коју свака на свој начани данас воде све владе, онда излази да је национализација ратне

Национализирање ратне индустрије y C. A. JI.

рт Еј

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 615

индустрије само један беочуг у ланцу везивања државе са индустријом.

На ратној индустрији то се показује најпотпуније зато, што је то грана која ради искључиво за државу. Али у рату губи се овај смисао ратне индустрије како га још употребљавамо за време мира. Тада је свака грана инду: стрије једнако важна за успешно вођење рата.

Сједињене Америчке Државе, које су најдаље од не: посредне ратне опасности, и чије је богатство огромно, тако да сиромаштво није разлог да се приступи национализацији ратне индустрије, спремају се да је изврше. Сенатски одбор, образован да испита стање ратне индустрије, поднео је предлог да се изврши њена национализација.

Најважнији разлог код доношења овог предлога било је откриће, да су добити друштава ратне индустрије огромни и да те добити плаћа порески обвезник. Да споменемо само нека од њих. Ве ећет Змрби те Со 2,05 мил. долара, или 21,8%. Ктеџхег Апоџзђа 2,8 мил. и Ноџзбоп 2,8, по 35%, Carnegie Steel Co 57,9%, МОРр — 313 са 43,4%, МОР — 482 са 42,7% добити,

Упоређујући колико државу кошта ратна лађа направљена у државним бродоградилиштима и она у приватним, показало се, да би се направиле огромне уштеде кад би бродоградилишта била национализирана. Тако је крстарица ГошзуШе коштала 9,381.337 дол, а Чикаго 9,635.747, просечно 9,4 милиона. Приватницима за исто такву крстарицу плаћено је просечно 11,5 милиона, То значи да држава на свакој крстарици поклања приватном предузећу преко 2 милиона долара. Исти случај је и код других врста оружја. На пр. оружје за пешадију долази за 51,2% скупље кад се наручује од приватних предузећа него кад га изграђују државна. |

Да би се смањиле неоправдане и превелике добити ратне индустрије донесен је још 1934 г. Винсонов закон, по коме добит није смела бити већа од 11,1%. Али контрола је тако слабо функционисала, да су добити могле бити не колико пута веће. Па пошто изгледа да ни у будуће контрола неће много више успети, него што је успела досада, предложена је национализација.

Неуспех контроле може само бити повод овом предлогу. Као што смо рекли, он је у духу времена. Држава преузима готова предузећа и онакве гране индустрије које су достигле известан степен развитка, тако да постоји готово искуство које би се само искористило кад производња пређе у државне руке. А да се 0 том водило рачуна види се по том, што је предложено да се аеропланска индустрија остави у приватним рукама, зато што је она још увек на почетку свога развитка. То је управо супротно од поступка француске владе, која је ову грану индустрије најпотпуније национализирала. =cZscI: === Svetska trgovina, iako je u poslednje vreme pokazala znatan napredak, ne može još uvek da dostigne svoji negdašnji obim. Ako razmena između Engleske i S.A.D. ostane na dosadašniem trgovinskom ugovoru, izostaće najjači potstrek da se poveća obim međunarodne razmene. O važnosti promene dosadašnjih trgovinskih odnosa između ove dve zemlje govorili smo u vezi sa raznim problemima. Niko se nije toliko zauzeo da Engleska promeni svoju trgovinsku politiku koliko engleski kapital sam. On to čini zato, jer očekuje neposredne koristi od promene. Pa ako ipak vlada ostane kod svog stava, onda mora da postoje i dublji uzroci.

Stav SAD poznat je po zakonu koji je donet 1934 o

Kamen spoticania u englesko-američkim trgovinskim pregovorima