Narodno blagostanje

\

4, децембар 1937.

Из уредништва

Систем радничког осигурања код нас допуњен је „Уредбом о проширењу пензионог осигура“ ња службеника". Могло се очекивати да ће ова Уредба бити донесена, зато што је већ од 1 септембра на снази „Уредба о спровођењу осигурања радника за случај изнемоглости, старости и смрти. Уредба о пензионом осигурању донесена је на основу закона који је објављен још 12 децембра 1933, а који је био примењен само у Словенији и Далмацији где пензионо осигурање службеника постоји још од пре рата.

Једно време после рата положај приватних намештеника био је завидан. Њихови приходи били су такви да су они могли и да живе пристојно и да уштеде један део за црне дане. То није дуго трајало. Школе су брзо избациле велики број људи с квалификацијама, а дефлација и аграрна криза смањиле су рентабилност индустрије и трговине. Положај приватних намештеника почео је да се погоршава још пре кризе. У периоду депресије погоршање се наставило. Банкарски чиновни· ци, некад у најбољем положају, губили су своја места још и 1936, јер се положај банака погоршавао, тако да се морало штедети у првом реду на личним издатцима. Положај намештеника стварно је положај потпуно пролетаризованих радника. Они имају потребу да то сакрију док су у послу. Али њихова беда показује са потпуно кад остану без њега.

Као уопште на тржишту рада, услед велике понуде радне снаге, Академски образовани људи чекају годинама на посао и спремни су на крају да се прихвате свакога посла. Пошто се највише цени пракса, многи се нуде да волонтерски раде, бесплатно, јер док

чекају на посао и тако су на туђем терету. И кад.

раде бесплатно чине то с надом да ће тиме отворити себи пут.

Цвет наших намештеника, обзиром на добре плате, осигуран је код „Меркура“, „Трговског' у Љубљани и „Омладине“ у Београду. Укупан број осигураних код ова три друштва у августу износио је 36.330. Просечна њихова осигурана надница износила је 38.55. Највиша је код „Меркура"' 43.01. Годишња просечна надница износи 14.500, а то је месечно округло 1200 динара. Од тог износа треба платити порез и принос за осигурање за случај болести, принос за Радничку Комору и Берзу Рада. Од тако мале плате може да остане само толико да ни у ком случају није довољно за пристојан живот, поготову код оних који имају породицу. У неколико случајева спомињали смо да по рачуну загребачког „Индекса" минимална надница за једну радничку породицу треба да буде преко 1600. То значи да)просечна надница намештеника није онолика колика би требала за раднике. А ови морају, већ ради самог посла који обављају, да буду тако одевени, да је њихов буџет за одело већи неколико пута него код обичног радника. ||

Овакав положај намештеника, после доношења Уредбе, истиче два момента. Положај је такав да они не могу да се обезбеде за старост и потреб-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

плате намештеника су пале..

Страна 715

ПОД ЗНАКОМ ПИТАЊА

но је осигурање. Друго, њихови приходи су такви да свако и најмање оптерећење, ма у како идеалну сврху, претставља озбиљан терет. |

По закону у пензиони фенд уплаћује се ме сечно 1% од укупне годишње плате. То износи 12% од месечне. Већи део месечног приноса намештеника с нижим платама пада на послодавца, а код већих плата деле на пола. Тако се поред проблема како ће намештеници сносити ово осигурање појављује и питање како ће оно деловати на привреду. Месечне уплате у пензиони фонд исто су што и премије рентовног осигурања код приватних друштава. Најмањи принос по закону износи 54 дин. месечно, или 648 годишње. То је најмања годишња премија. Највиша је месечно 420 или 5040 годишње. Ову плаћа намештеник који има 4.000 дин. месечне плате. Немамо при руци никакву табелу приватних осигуравајућих друштава, али држимо да је премија од 648 динара доста велика и да је она од 5.000 врло ретка. Ако би се правило упоређење показало би се сигурно да се са премијом од 600 осигурава онај који има минимални приход од 3.000—4.000 динара.

Приватна осигуравајућа друштва морају да наговарају на осигурање. Осигурање намештеника је облигаторно. Они много лакше губе посао и губе тако права осигурања. Према томе мора рачун вероватноће код осигурања намештеника показати да би принос могао били мањи, па да се ипак набере ловољно велик фонд за пензије малог броја оних који ће их уживати.

Тај број сигурно ће бити релативно мален. Потпуна рента стиче се само након 40 година осигурања и после 70 године живота. Деломична права стичу се после пет година. Па и онај најмањи рок, у приликама какве су код нас, доста је велик, и више је него'сигурно, да ће велики број уплата бити изгубљен, односно, да ће фонд да расте брже него обавезе института осигурања.

Не бисмо желели да будемо црни пороци, али кад је ново оптерећење тешко и послодавцу и намештенику, бојати се да се не испољи тенденција бежања од осигурања. То може бити на више начина. Најлакше ће бити обарање плате, да би послодавац смањио свој удео. То значи преваљивање осигурања на леђа самих намештеника. Или ће настојати да се однос послодавца и намештеника прикаже у таквом облику да се избегне свако осигурање. Осигурање код Оузора је несразмерно сношљивије. Радник осигуран у највишем разреду, са 48 дин. обезбеђене наднице, дакле са месечном платом од око 1.300 динара, има да плати 25 динара, а толико и послодавац. Намештеник с толиком платом има сам да плати око 75 дин. а толико још послодавац. Јатим, организација осигурања може код Оузора да буде рационалнија него код Пензионих завода. Код Оузора се посао само проширује, а овде ће се формирати потпуно нови заводи. Не знамо још како ће они бити организовани ни да ли ће