Narodno blagostanje

Страна 178

Dalje, zakon predviđa propise o fuzioniranju preduzeća. Odluku o tom doneće Komisija za ugalj i vodiće se pri tom računa da se proizvodnia digne na što viši stepen u nacionalnom interesu. Ako producenti ne pristanu, predaće se stvar parlamentu da on donese odluku koja će biti obavezna. Ovo je interesantna odredba, kojom se htelo što jače zaštititi princip privatne inicijative. Jer zakon је mogao odrediti da administrativna vlast reši svaki pojedinačni slučaj.

Fuzionisanje je prvi korak ka racionalizaciji. Država će Je pomagati i na taj način što će sve viškove od zakupa upotrebiti za unapređenje proizvodnje. Ovakva odluka vlade daje naročit karakter ovoj reformi. To nije racionalizacija nalazišta. Mesto velikog broja zakupodavaca došao je jedan koji ubire rentu, da bi je upotrebio opet u korist onoga кој: je plaća.

Ova mera pokazuje da je položaj rudnika uglja dosta težak. Ima područja gde su nalazišta prilično 1астр епа, tako da je velik broi rudnika nezaposlen, a proizvodnja, ukoliko se vodi, nerentabilna. Zato je u izvesnim područjima Engleske cena uglju daleko veća nego u drugim. To je nezgodno i za domaće potrošače i za izvoz. Zato, kao treće pitanje rešava ovaj zakon, šta sve treba preduzefi pa da tražnja bude zadovoljena i da se osiguraju interesi proizvođača.

Претходни разговори OKO Англо-саксонском пацифи- склапања трговинског споразму није потребан трго- зума између САД н Енглеске

вински споразум трају већ дуго времена и наeca minimum arenu о рлазили су на велике тешкоће. Те потешкоће су опште, и веће су у овом случају по обиму, него по квалитету. Тежња ка аутаркији је мање више општа, а отавски споразуми, иако су нанели тежак ударац међународној трговини, ипак су мање ексклузивни него пракса многих других земаља. Због политичке кризе у међународним односима, постоји склоност да се сви разговоpH процењују према томе воде ли пацификацији света или заоштравању односа. То постаје одвише ограничено гледање и изводе се криви закључци. Нема сумње да би трговински споразум између САД и Енглеске, који би повратио у живот клаузулу највећег повлашћења, имао огромно и повољно дејство на развој читаве светске привреде. Што се Енглеска устеже да прихвати ову клаузулу а САД је нуде, то има економске а не политичке узроке.

Ово схватање истакли смо већ више пута и наша дневна штампа стално понавља исту грешку да овом питању приступа с политичким мерилом. Тако је и приликом пута лорда Халифакса истакнуто да је у Лондону одабран дан његовог доласка у Берлин да се објави како су повољно извршени преговори који су требали да припреме терен за склапање трговинског споразума са САД. Немачка је тебала да прими као претњу склапање овог споразума, јер би Енглеска могла дати неки преференцијал за извоз из САД, а тиме би био уништен немачки извоз у Енглеску.

Енглески преференцијал Сједињеним Америчким Државама је бесмислица. Нити га Енглеска може дати да се не упропасти, нити га САД траже. Кад би га Енглеска дала изгубила би друга тржишта, а не би сачувала интересе империја. А отавски споразуми и дошли су као израз тежње да се империј повеже што чвршће. Таква политика била је у духу година кад су склопљени споразуми. Кад је депресија попустила и енглеска индустрија жели да се споразуми ревидирају. Канада је са своје стране склопила уговор са САД по коме се трговина развија одлично без обзира што постоје отавски споразуми.

Најапсурднија је тврдња да ће трговински споразум између ове две земље цементирати светски мир. Највећа гаранција мира од стране ове две земље јест пацифистичко

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 49

расположење народа. Нема авантуристичке владе која би могла подузети нешто на штету мира поред овог расположења. У свим критичним часовима последњих година дошле су изјаве из САД које су сваки пут само појачале енглеску позицију, дакле и без трговинског споразума. У свом писму из Лондона, објављеном у броју 51 прошле године, наш уредник је истакао ову дубоку верност миру обеју нација, и американизацији Енглеске као знак колико се ове две земље приближују. Ово приближавање има далеко већи значај него један трговински споразум који склапају државни органи. Доиста, наше време одликује се споразумима о економској сарадњи који иду за тим да се постигне и известан политички циљ. У односу Енглеске и САД то није случај. Енглеска треба више САД него обрнуто. А Енглеска је та која неће да попусти.

=== Krajem 19936 obrazovan je u Problem ishrane Engleske Engleskoj odbor koji ima da

u ratu izradi plan o ishrani zemlie za slučai rata. Odbor još nije ižišao s planom, a razvoj događaja u svetu čini problem sve aktuelnijim. Engleska može, i pored velikih napora, da pokrije samo neznatan deo svojih potreba domaćom proizvodnjom. Ona je zato i u ratu prvenstveno zavisna od uvoza. Žato se njezin sistem »privrede zemaljske odbrane« mora bitno razlikovati od onog drugih zemalja. Sir Arthur Salter, koji je za vreme rata stekao veliko iskustvo kao pretsednik savezničkog pomorskog odbora, izneo je u »Economistu« svoje poglede na problem.

Po niegovom mišljenju pitanje ishrane za slučai rata teže je sad nego 1914, zato što ima 4 miliona stanovnika više, a postoji opasnost ne samo od podmornica, nego i aeroplana. Domaća proizvodnja pokriva samo /a potreba, ne uračunavajući stočnu hranu i veštačko đubre koji se moraju takođe uvoziti. Dok je proizvodnja pšenice povišena za 8% tako da pokriva 24% potreba, stajalo je to zemlju 7 mil. funti godišnje. Kod proizvodnie mesa i masti stvar stoji još gore, jer se mora uvoziti stočna hrana. Za vreme rata, kad je trebalo uvoziti više kukuruza da bi se proizvodilo više mesa bilo Je potrebno više lađa za kukuruz, nego što bi trebalo za meso. A pošto je pitanje transporta jedno od najtežih, zbog nesigurnosti, morao se odbaciti plan domaće proizvodnje mesa. Samo kod mleka postignut ie prilično visok procenat samodovolinosti i kod krompira. Jaia se uvozi 105 око 40% 1 5еćera 75%.

Jedini način za Englesku da se osigura za slučaj rata jest da stvara rezerve. To je vrlo komplikovan posao. Svaka vrsta hrane mora se čuvati na poseban način. Troškovi čuvanja pretstavliaiu zapreku da se obrazuju velike zalihe. Za samu pšenicu iznose troškovi 6% od vrednosti, što na 40 mil. 1. š. vrednosti godišnje potrošnje iznosi 21|a miliona. Zato se može misliti samo na stvaranje rezerve za godinu dana. Pored nove Žžetve i dokupljivanja osigurale bi se tako potrebe za četiri godine rata. Troškovi čuvanja druge hrane daleko su veći nego za pšenicu, ali pošto trebaju manie količine, ukupni troškovi čuvanja iznosili bi oko 4 mil. funti godišnje.

Silosi i druge zgrade za čuvanje morali bi biti manji, a trebalo bi da ih bude što više razmeštenih po zemlji. I to iz razloga, jer su manje zgrade neupadne za napad iz zraka, ı kad ih je više lakše je vršiti raspodelu. Moralo bi se potpuno prekinuti s praksom da spremišta budu skoncentrisana kao sada u lučkim gradovima.

Poseban problem pretstavlja samo kupovanje zaliha. Ako bi se to izvršilo naglo skočile bi cene. Prema tome brzina kojom bi se imale stvoriti te zalihe zavisi od reakcije cena. Kod pšenice bi kupovanje trebalo da se vrši sporo, dok se šećer može nabaviti u većim količinama najednom,

are a ana IV ami ara =O

a Ra a ia“