Narodno blagostanje

Страна 12 _

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. |

Београдска берза

Извештајна недеља од 24 до 30-Х||-1987.

~ Последња недеља у 1937 год.

У броју 52 „Привредног прегледа. у извештају са берзе, а под насловом „Ратна штета скаче налазе се ове мисли:

„Као што се предвиђало, Ратна штета је продужила са скакањем и то невероватном чврстином. Изгледа да овај скок не потиче од јавне руке, јер понуде и поред високог курса су врло слабе. Приватне руке је траже H даље, тако да су сви термини имали посла и то са кур: севима чвршћим са преко 2 поена него прошле недеље. Робе има мало.... Ова тако чврста тенденција државних папира плод је шпекулације ималаца државних папира. Они желе да курс државних папира буде до краја године итто већи, јер ће на тај начин постићи већу вредност у билансу код стока државних папира". |

Као што ћемо мало ниже видети, сасвим је обрнуто било: курсеви су: попуштали у току последње недеље.

Нека је овом приликом узгред напоменуто да се „рука“ као технички термин на берзи употребљава само У једнини; не каже се „приватне руке“ већ „приватна рука“. Исто тако није потребно нагађати да ли скок потиче од јавне руке или не, пошто је ноторна ствар да јавна рука није месецима ни купила ни тражила Ратну штету. Главни повод нашем задржавању на овом напису лежи у тврђењу да су чврсти курсеви државних хартија на нашим берзама плод шпекуланије ималапа државних хартија, Нас изненађује ово тврђење већ с обзиром на чињеницу, да ми већ месецима истичемо да на Београдској берзи нема шпекулације државним хартијама од вредности и да је она, из разлога које смо ми небројено пута навели, апсолутно немогућа. Подвлачимо чињеницу да је невероватно мали обрт на берзи најбољи доказ за отсуство шпекулације. Под шпекулацијом разуме се куповање ради препродаје, посао кога на нашој берзи готово нема. Други облик шпекулације је продаја а Чесопуег, а ње месепима нема.

Уосталом не само да нема могућности за шпекулацију, већ напротив имаоци државних папира далеко су од мотива који им се овде прописују као шпекулативан повод, наиме, жеља да се искаже што већа вредност у активи у завршним рачунима. Пре свега, а то смо ми писали пре две недеље, акционарска друштва, а нарочито банке, готово су без државних хартија. С једне стране криза код банака, с друге стране оскудица у обртном капиталу, треће смањен рентабилитет државних хартија према каматној стопи на новчаном тржишту код нас, учинили су да предузећа обавезана на јавно полагање рачуна немају рачуна да држе државне хартије од вредности. Уосталом никад пије ни био знатан посед државних хартија од вредности од стране наших подузећа. Сасвим на другој страни се налази гро тих хартија. Друго, и кад би их имали, „никаквог рачуна ни потребе не би имали да полижу курс крајем године. То раде само подузећа којима. рђаво иде, да би фризирала своје билансе. Солидно подузеће тежи да курсеви буду што нижи на дан закључка рачуна, јер је то најзгоднији облик тихе резерве. Код нас међутим нико нема рачуна да диже курсеве на дан 31 децембра из простог разлога, што је добит постигнута на тај начив подложна порезу. — Већ из пореских разлога имају код нас. подузећа рачуна да курс буде што нижи.

Уосталом улепшавање биланса одавно је престало да буде пракса друштава обавезних на јавно полагање рачуна. Она је имала свој гајзоп Фефге углавном у потреби

да се одрже што повољније курсеви њихових акција. Тако су у Средњој Европи банке, које су биле углавном акционари индустријских друштава, форсирале курсеве. акција

истих, нарочито ако су дотична мало слабија, да би фри-

зирала свој портфељ индустријских акција. Код нас се меБутим већ годинама не појављују акције на берзи нити се ко интересује за њихове курсеве. „Крах: на њујорткој берзи

Од уторника читамо у дневним листовима депеше из Њујорка (нисмо знали да сви имају и у Њујорку своје кореспонденте!) о краху на њујоршкој берзи. За новинаре је њујоршка берза постала најзахвалнија сензација из разлога, што се свет од ње наплатио из 1929 године. Колико су европски листови донели депеша из Њујорка под 28 т. м., тешко да би њујоршки телеграфски уред могао то да савлада.

На њујоршкој берзи је био пад курсевима појава коју смо- забележили десетак пута од августа месеца пр. T. H која није била овога пута најјача. Веле новине да узрок лежи у намери Рузвелтовој да отвори борбу на живот и смрт против великих предузећа. Истина је, да су се теку уторак извесни виши функционери у Белој Кући изјаснили за репресивне мере против предузећа; дакле тек пошто су курсеви пали. Узрок паду курсева пак много је дубљи. Централна појава у америчком економском животу је пад запослености челичне индустрије на испод 20% капацитета према преко 80%. у прошлој год. Дубока криза је захватила један део американске индустрије већ прилично одавно. Број незапослених опет је порастао. Али то се очекивало. М Рузвелтов трест мозгова је знао да после просперитета долази криза. Све државе већ две године проучавају питање како да резервишу један део привредне делатности за кризу. Најмање се за то бринуо Рузвелт. Он је смислио да је сад на приватној иницијативи да диже нове фабрике, да мења уређај у старим и да их проширује. Криза лежи, међутим, баш у томе смањењу в0лумена код приватне иницијативе. Услед тога је потреба државне коњунктурне политике, какву су водили Немачка,

Италија и сама Америка. Апсурд је у постојећем привред-

ном систему у Северној Америци тражити од приватне иницијативе подузимање послова који ће се очигледно свршити губитком. Сад је на држави ред. М сад је пало Рузвелту на памет да уравнотежава буџет пошто је пре тога огласио равнотежу буметску за једну илузију и закључио огромно дугова. Даље он није одржао обећање растерећења неподељене добити, а то је баш она из које се врши финансирање нових инвестиција. Не може се ударити порез на оне резерве које служе само финансирању

индустрије и тражити да се из ње врше инвестиције, онда

кад се на хоризонту помаља привредна депресија, како то бар изгледа приватној иницијативи. | Берза је само рефлекс свега тога, с тим да она

всконтује и будућност, и пошто се ова посматра врло пе-

симистички, то је сасвим појамно, да акције јаче падну но што пада индекс производње.

Рузвелт не разликује социјалну политику од коњунктурне. И у првој периоди своје активне политике он је те две ствари збркао тако да је после годину дана морао отпустити генерала Џонсона и бацити тежиште са социјалне на економску политику. За време просперитета је могао да потчини економску политику социјалној. Сад он то продужава. У томе је грешка! Треба да се врати на економску политику. Држава мора да почне са разним радовима који ће повећати куповну снагу и запалити при вредни мотор. |

Као што наши читаоци знају, по закону међузависности великих берза у свету, а по препондерантности њу: