Narodno blagostanje

8. јануар 1938, _ jedinstvenosti partije me bi moglo biti govora, jer svaki novi problem mogao bi da je pocepa po grupama, Grupna solidarnost ostaje iznad partijske.

Bilans Zakona o radnjama bio bi prema tome negativan. Negativan u svojim dosadašnjim rezultatima i u perspektivama. On je doveo u život profesionalne organizacije i odredio im zadatke koje one ne mogu da ostvare na način koji.ne bi bio štetan za nacionalnu privredu. Čim su nešto htele da poduzmu, ove organizacije su se našle na političkom polju. Njihova poliiička akcija, diktirana posebnim grupnim interesom, ne može da dobije širi program. Ali i ako po svojoj funkciji prelazi na političko delovanje organizacija po Zakonu o radnjama ostala. je još uvek profesionalna, ona je sredstvo političke i ekonomske akcije u isto vreme. Čisto političke organizacije ne mogu da sprovedu zatva–ranje sviju radnji u znak protesta, bojkot robe i sl., kao što to mogu profesionalne. To ne znači da političke partije mogu da dobiju ovim iskorišćavanjem profesionaine organizacije, jer ona to sredstvo može da primeni i protiv partije same da bi dobila neki ustupak.

Ovo sredstvo borbe može da upotrebi jedna grupa

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 21

protiv druge, ne iz političkih razloga, nego kao зтедstvo ekonomske borbe. Zakon o radnjama u tom pogledu dao je najzgodniju organizacionu podlogu da se ekonomska borba povede na način koji može da ima najgore posledice za nacionalnu privredu. Staleški princip organizacija polazi od toga da konkurencija uništava nacionalnu privredu. Zakon o radnjama donesen s blagoslovom staleškog duha ne samo da nije ublažio jednu pojavu, koja je po njemu nezgodna, nego je doveo i|oš do štetnijih oblika borbe.

Zakonodavac je mogao da ima svaku drugu nameru kod donošenja zakona, samo ne da se profesionalne organizacije politiziraju i da se politizirane s većom strasti bace u ekonomsku borbu. Zakon o radhjama, koji je u praksi doveo do takvih rezultata, proma-– šio је cil|. Zakoni se cene po rezultatima, a ne po namerama s kojima su doneseni. Namera mu je bila da u jednom uzburkanom vremenu unese reda i plana u najvažnije područje nacionalne privrede, na strani kapitala. Mesto toga on je raspalio borbe na političkom i ekonomskom polju. Zakon koji ne postizava cili treba ili da se ukine ili da se izmeni.

абзвна

iz uredništva

ме ува

Između Jagodinske opštine i firme Klefiš izibio je spor oko naplate klanične takse. Spor je došao u novine. Stotine takvih sporova izlaze pred sud javnosti i mnogi od njih vredni su recenzije, pa ih ipak moramo propustiti. I u ovom slučaiu mogli bismo to učiniti i zato, jer je firma Klefiš daleko, poznata nam samo po privrednoj ulozi, niko iz Tedakcije ne pozna ni jednog člana ove firme, i ne znamo zna li ko od njih za naš list.

Predmet spora je iz područja javnih finansija i po tom bilo bi razloga da se osvrnemo na njega. Međutim, mi o njemu znamo samo onoliko koliko su donele novine. Za nas to nije dovoljno da donesemo svoje mišljenje i zato nećemo da ulazimo u taj predmet.

Mao i materijal mnogih drugih sporova, tako bi i ovaj složili u arhivu, da nas način na koji ga je pretsednik Gradskog poglavarstva u Jagodini, g. Delimir N. Petrović, izneo pred javnost nije revoltirao. Ima li g. pretsednik kakvih ličnih računa i razloga netrpeljivosti prema sopstveniku firme, nije nam poznato. On se nije ni pojavio u lično ime, nego kao nosilac jedne javne službe. On se poslužio novinama, organom javnog mišljenja, i tu bi morao još više da uguši 'svaki momenat koji bi stvari mogao da da karakter ličnog 'razračunavanja. Ali to nije učinio. Ko ima malo psihološkog zapažanja može vrlo dobro da pretstavi sebi kojim bi glasom pretsednik opštine izgovorio prve reči svoje ispravke u -»Pravdi« od 29 XI 1937: »Pre svega da vidimo poreklo preduzeća Klefiše. Prve reči g. pretsednika trebale su da pripreme čitaoce da će saznati stvari koje su u najmanju ruku neprijatne. I onda sledi istorija porodice Klefiš. Petar J. Klefiš, otac današnjeg vlasnika, italijanski podanik, došao iz Italije pre 40 godina, s malo kapitala, počeo s baštovanstvom i zamenio kasnije posao trgovinom jaja i živine, i na koncu . osnovao malu klanicu. Poznata nam je privredna uloga firme Klefiš i uslovi pod kojima se ona mogla razvijati u predratnoj Srbiji. Klefiši su nemačka familija za Rajne. Industrijalizacija zapadne Nemačke pred kraj 19 veka izazvala je po“rebu za uvozom izyesnih artikala, specijalno jaja i zaklane

živine, a tehnika tog posla bila ie tada još na vrlo niskom stepenu. Klefiši su se razišli po svetu. Jedan u Londonu radio je još posle rata, ima ih u Italiji i dva kod nas (u Jagodini i Plani). Oni su se razišli prema potrebama tadašnjeg nemačkog tržišta i postali izvoznici životnih namirnica.

Kad su Klefiši došli u Srbiju, niko još nije mi mislio da jaje može da bude trgovački artikal. Izvoz iz Srbije bio je jednostran i najprimitivniji, jer se gotovo sav sastojao od izvoza žive stoke. Živa stoka ne može da se transportuje daleko, a zato što smo bili zavisni od Austrije, mogla je ona da nas dovede na prosjački štap zatvaranjem granice. Srbija je preživela najteže godine za vreme carinskog rata 1906, a kad je 1907 bio skloplien trgovinski ugovor s Austrijom, smanjen je po njemu bio izvoz žive stoke. Ostao je jedan višak proizvodnje, od koga je patila čitava nacionalna privreda. Jedini izlaz bila je preorijentacija proizvodnje. U takvoj situaciji ekonomska politika zemlje morala se uputiti u tom pravcu da pomogne preorijentaciji. To su bili razlozi da je Klefiš dobio 1910 god. koncesiju da podigne klanicu i da bi mogao da konkuriše na svetskom tržištu sa izvozom zaklane živine, bio je oslobođen raznih dažbina. Carinski rat bio je davno pre toga završen, pa nije on mogao biti uzrok

ovoj koncesiji, kao što piše pretsednik jagodinske opštine,

nego potreba da se unovči višak proizvodnje preko kontingenata izvoza koje nam je Austrija bila odobrila. Tadašnja Srbija bila je siromašna kapitalom tako, da ona nije mogla lako da izvrši preorijentaciju proizvodnje. Ko nešto malo zna iz naše privredne istorije, setiće se da je tih godina trebalo činiti apel na ceo narod da bi se upisao kapital potreban za podizanje beogradske klanice. Klefiši su u toj situačiji

“Srbije došli, makar s malim kapitalom, sa znanjem i sa

vezama.

Šta je odiozno u toj privrednoj funkciji firme Klefiš? Mi smo morali da preorijentiramo proizvodnju. Jesmo li to mogli ne znajući ni šta ni kako treba da se izveze? Ma na koji način da se je započelo s preorijentacijom, trebalo је podneti žrtve. Najbrži i najefektivniji put bio je, pa i danas,