Narodno blagostanje
26. март 1938,
'Из уредништва
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Страна 195
Принудна привредна удружења треба | претворити У слободна
Политички програм режима под којим је донесен Закон о радњама захтевао је да се у њега унесе одредба о принудним удружењима привредника. Прва глава трећег дела закона, која говори о тим удружењима, била је први законодавни акт у правцу стварање корпоративног система. Покушај није успео зато што није одговарао ни потребама ни менталитету нашег народа и тако су се почели врло рано да одричу закона и они који су га донели. Тежиште политичке акције пребачено је поново на политичке партије. Према томе, одредба о принудним удружењима могла је само да смета и указивала се потреба да се она укине или реформира.
Кад су ту потребу осетили режими који су на принудним организацијама засновали политички програм, најмање се могло очекивати да ће принудне организације подржавати и подупирати режим који је истакао политичку партију као принцип. Пошто је израђен предлог Закона о изменама и допунама Закона о радњама од 5 новембра 1931 са највише интереса желели смо да упознамо какав је став заузет у погледу принудних удружења. Не само да се задржавају него се појачава њихов политички карактер који смо већ раније критиковали.
Прва важна реформа у том правцу била би да принудна удружења остају само за лица која обављају трвогачки или трговачкој сличну радњу, односно занатску и занатској сличну, и то за сваке. посебно. Индустријалци су изузети од овог удруживања. Друго, држава и јавна самоуправна тела, уколико обављају радњу која потпада под Закон о радњама, нису дужни да приступе принудним удружењима, а исто тако ни банкарска и осигуравајућа предузећа и штедионице самоуправних тела. Треће, принудна удружења трговаца и занатлија осниваће се по правилу за подручје опште управне власти првог степена, или за подручје града са правом опште управне власти првог степена, ако на том подручју има најмање пет стотина ималаца трговачких или занатских радњи. Али ако их нема толико основаће се принудно удружење за два или више поменутих подручја, а то исто и у случају ако се трговци и занатлије са неколико управних подручја изјасне за њега.
Потпуно је: на месту предлог да држава и самоуправна тела, укслико обављају радњу, не морају бити члан принудног удружења. То нису уопште субјекти у оном смислу у коме је Закон хтео да заштити интересе привредника, и таква одредба могла је ући само са намером да се за сваки случај осигура што већи допринос у благајну удружења. Оваква реформа је на путу деполитизирања, а ми смо је сугерирали адавно у чланцима по овом питању. |
То се не може рећи за друге две. Принудна удружења задржана су за трговце и занатлије. Из круга привредника, чије је удруживање регулисано по Закону о радњама, изузета су два сталежа и предвиђа се да је за њих нешто потребно, што није за
друге. Ако је принудно удруживање корисно за привреднике, онда мора бити за све, а не само за извесне професије. Ми не сматрамо да је оно потребно и зато смо већ давно предлагали да се укине. Али ако се та мера задржава, и то тако да се удружењима жели дати што чистији карактер тргованке и занатске организације, онда мора да постоји намера да се јаче формира сталеж. Истина то није у складу са политичким програмом режима. што само значи да ће резултат настати и ненамеравано. Истицањем чистих трговачких или занатских удружења изгледа као да се иде за тим, да се ојача еснафски карактер удружења. Ми смо већ раније истакли, да је принудним удружењима одузет тај карактер, јер су предвиђена повезивања организација за читава управна подручја. Реформа иде и даље у том правцу, јер тежи да удружења буду масовне организације. Ако се довољан број не може постићи у једном подручју, онда ће се заједно удружити више њих. Тиме је одузето и оно мало што је удружење имало еснафског у себи. Код еснафа најмање је важан број. Основно је да су чланови у живој вези један с другим, да знају своје потребе, да заједнички бране своје интересе, да одржавају дух солидарности. То је оствариво само локално и што је мањи број чланова има више изгледа да еснаф успе.
Шта могу да чине овакве организације2 Прво је, да ће у масовном удружењу у ком су окупљена лица врло раличитих интереса, фактична власт прећи са чланства на управу. То је пут бирократисања. Управа, као претставник једног сталежа који је сам у себи разједињен по разним професијама, а ове имју разне захтеве, може да се активизира само на једном пољу: политичком. Она не може изградити неки конструктиван програм, на коме би се окупило читаво чланство. Она може постављати захтеве да се једнима одузме нешто и да другима. Занатлије би преким оком гледали на трговце и индустри-
јалце, а трговци исто тако са своје стране. Лишене практичне могућности да заступају у исто време интересе разних професионалних група, управе присилних: удружења могу само да врше апел на политичку власт и да се, претстављајући бројно јак сталеж, наметну стварно као политички фактор. Ово изметање једне привредне организације у политичку, односно такву која политичким средствима хоће да постигне успехе па зато се герира политички, има своју логику у том што је настала на немогућој основи. А пошто постоји и мора да се на неки начин покаже активном, не преостаје јој други начин рада него политички. | (а Пошто је овај процес неминован тако да га сви виде, лако је могуће да неко направи и политичку шпекулацију, па да оснивањем принудних удружења, покуша да добије за себе "њихову управу, а преко управе да држи цео сталеж. Доношењем Закона о радњама и није се мислило ни на шта дру-
|