Narodno blagostanje

4, март 1939.

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 131

за ограничење промзводње уљермина

[ ПОРАСТ ПРОИЗВОДЊЕ УЉАРИЦА

Два су разлога брзом напредовању производ ње уљарица у свету: њихова вишеструка употреба и релативна јевтиноћа у поређењу са старим конкурентским производима. Уљарице претстављају сировину која служи производњи предмета људске ис“ хране и исхрани стоке. Култура уљарица има две врсте: једногодишњих, као што су: памучно семе, кикирики, ланено семе, соја, репица, сезам, рицинус итд. и вишегодишњих у које спадају: кокоб, палма, маслина. Производња уљарица распрострањена је у тропским и субтролским пределима. Највећи део, око половине, налази се у Азији. Затим долазе земље Северне и јужне Америке, Африка и најзад југоисточна Европа.

Међу аграрним производима после рата производња уљарица највише је нгпредовала, што се огледа на повећању производње уља. У 1909/13 години просечна годишња производња уља била је "5.834 хиљада тона. После рата она се стално повећавала: 1924/28 године 8.581 тона односно 47'% BH"ше но пре рата, !929/34 године 9.214 хиљада тона или 58% више, 1936 године 10.149 хиљада тона Тр]. 74% више од предратног стања. Највише се повећала производња кокосовог ораха, кикирики, сунпокрета, рицинуса и соје. Мањи пораст забележила је производња памучног семена, сезама, маслине и ланеног семена. А опала је производња репице и кудељног семена. Овакав развитак производње уљарица у вези је са двема околностима. Прву претставља повезаност производње најважнијих уљарица са производњом индустријских биљки. То је нарочито важно код памука чија је производња после

рата била подложна великим променама: с једне

потом-

стране сталном ширењу географског радијуса производње, а с пруге повременом јаком ограничавању производње у најважнијој земљи, САД. Производња памучног семена у САД. у периоду 1929—1957 варирала је између 3 и 9 милиона тона. С друге стране велика разлика у производним трошковима, који постоје у колонијалним земљама и југоисточној Европи и Америци, смањивала је производњу у последњим, а повећавала у првим. Тако је данас око 65% целокупне светске производње уљарица концентрисано у Азији и Африци. У југоисточној Европи производња је почела да се повећава тек

од 1934 године, благодарећи заштитним мерама.

производње | 30-—35%e

Од целокупне светске трговине. У пе-

претставља предмет међународне риоду 1909/19:3—1936, извоз се повећао, обрачунато у уљу, са 1.712 на 3.619. тона односно за 111%, Највећи увозник је Европа; њен увоз у истом периоду порастао је са 1.526 на 2.491 хиљаду тона. Затим долази Северна Америка, која све до светског рата није увозила и целокупну потребу покри-

-вала је властитим памучним семеном. У 1909) 13: Се-

верна Америка увезла је само 37 хиљада тона. А после рата њен увоз се огромно повећао: 1924] 1928 год. 624 хиљаде тона, 1929/34 г. 760, 1936 г. 1.019

хиљада тона. Извоз уљарица врши се са три стра-

не. Из Азије долази више од половине; сем малих количина, које се употребљавају у земљи, готово целокупна производња овога сектора упућена је на извоз. Африка учествује у светском извозу са око 30%. На Аргентину отпада око 10%, а на све оста-

ле земље, око 8%. Наш удео у извозу може да буде

само мален.

П ШИРОКА УПОТРЕБА УЉАРИЦА ; : |

Пораст производње и релативно добро одржавање цена и у периоду депресије указује на то да су уљарице после рата у исхрани људи и стоке, и као сировина за индустријске производе, добијале све већу важност. Шта више, предвиђа се да ће важност ове аграрне сировине и даље расти, јер да она претставља у данашњици једно од најважнијих средстава за појевтињење производње сточарских производа. Поред уља и масти од отпадака производње добијају се погаче које служе исхрани стоке. И не само да су биљна уља односно масти знатно јевтиније од бутера, лоја, масти и сланине, већ уљане погаче претстављају сточну храну велике вредности и несравњено ниже цене од цена сточних крмива. У 1937/38 години сточар је добијао беланчевине и то: у Данској од сточног жита у вредности једне круне 0,4 кг. а од уљаних погача | кг; у Енглеској за вредност од једног шилинга 0,43 односно 1,56 кг, а у Сједињеним Америчким Државама за вредност једног долара 1,6 односно

7,0 кг. С обзиром на ово, уљане погаче истичу се све више као веома важан елеменат за смањење производних трошкова млека, бутера, сира и меса. У годинама ниских цена уљарица, а релативно Високих цена сточног крмива, пољопривредник употребом уљаних погача за исту вредност добија троструко више беланчевине. Услед тога, после рата, све земље са развијеним интензивним сточарством претпостављају увоз уљарица сточним житима. Даља реперкусија у померању структуре исхране стоке види се у стагнацији светске производње сточног крмива (кукуруза, јечма и овса). Њихова производња у периоду 1927/31—1937 године повећала

се са 184 на 194 мил. тона, односно за 59, а свет-

ски извоз опао је у истом периоду са 14,5 на 13,9 мил. тона или за 4,2%. У истом периоду кретање код уљарица изгледа овако: производња се повећала са 26,4 на 32 мил. тона или за 21%, а светски извоз са 8,9-на 9,4 мил. тона односно за 5,7%, а то је управо био период кризе.

Ш ЗАШТО ЈЕ ОПАЛА ПРОИЗВОДЊА РЕПИЦЕ КОД НАС

На европском југоистоку култура уљарица, последњих година, највише се раширила у нашој земљи, Румунији и Бугарској. На повећање производње утицала су два фактора. Први је био да се, из девиз-

них разлога, земља ослободи увоза, а други отварање извозних могућности у Немачку, која је тежила да се и у набавци уљарица преоријентише на европски

југоисток. У периоду 1928—1932 произведено је раз-