Narodno blagostanje

20. мај 1939

помажу увоз у Југославију. Та околност је стање индустријске производње у Немачкој. Оно је афористички исказано пре неколико дана од стране једне од водећих личности у Немачкој, реченицом: Не мачкој недостаје 2 милиона радника. То није шупља фраза, то је стварност коју знају сви који читају новине, а чију истинитост може да провери сваки ко иоле прати немачке економске прилике. По себи се разуме да је то стање одјекнуло одговарајући и на немачки извоз. У моменту кад се жели форсирање извоза овај слаби, из разлога што је домаћа потрошња индустријских производа толико велика да премаша капацитет производње огромне немачке индустрије. Увозници робе из Немачке одавно нам причају појединости које врло лепо илуструју то стање. Рокови за лиферацију све су дужи и све чешће се прекорачују. Осећа се преоптерећеност немачке индустрије и на начин како примају и како извршују наруџбине са стране.

Не треба прећутати ни другу једну околност. Сасвим је природна ствар да послован свет, а и идеолози, који су противни јаком увозу Југославије из Немачке, и ту околност искоришћавају за пропаганду. Немци вероватно да нису пропустили да констатују да се у београдским листовима налази реклама једнога артикла, који спада у скоро у најважније немачке извозне артикле, у којој пише да је главна

предност тога артикла да је „грађен од неклирин-

шког материјала". За Немце није тајна да се све чешће говори у пословном свету, тенденциозно и искрено, према томе ко то говори, — да се у неколико погоршао и материјал немачких индустријских производа. Кад све то имамо у виду, онда мислимо да смо имали потпуно право кад смо узвикнули пре месец и по дана, и кад тај узвик понављамо, да нам је одиста неразумљиво зашто Немци инсистирају на томе да курс марке буде већи.

На то постоји један једини могућни одговор: Да је Немцима пожељно развиће у оном правцу, који долази као последица високе марке, тј. да они желе што већи извоз из Југославије, а што мањи у Југославију. То би сасвим одговарало данашњем стању немачке привреде. Она има велики дефицит у животним намирницама и индустријским сировинама које ми извозимо, а нема довољно робе индустријског карактера за извоз у Југославију.

Међутим, то је баш оно што Југославија неће и не може све и да хоће. Ако би наша претпоставка била тачна, онда бисмо морали да изменимо наше раније гледиште, по коме нам је и држање Југославије било неразумљиво. Да постоји слободни девизни промет између Немачке и Југославије, онда би наше првобитно гледиште било потпуно основано. Наш би интерес био да извозимо што више у Немачку, кад бисмо могли тамо створено потраживање да употребљавамо за куповање у другим земљама. Како се ми налазимо у клириншком режиму, то би стање, које би наступило после повећања курса клириншке марке, имало за последицу замрзњавање југословенских капитала у Немачкој у тренутку кад се налазимо у тешкоћама за набавку сировина, које се могу добити само за- злато. Клиринг је тај који омогућава и налаже да обе земље заузму противне положаје код питања курса марке, но што би то било природно при нормалним приликама. Ми се морамо борити при преговорима за одржавање данашњег

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 309

курса марке у најмању руку, иако нам то с једне стране није у интересу. Ми морамо да ставимо на прво место критеријум који при нормалним приликама уопште не постоји: ми морамо да жртвујемо извоз интересу ненагомилавања великих потраживања у маркама. А да је нама то скроз непожељно, може се лако разумети, кад се има у виду да наш извоз у Немачку износи скоро половину вредности целог извоза и да за наше сиромаштво капитала то игра велику улогу. А и да не говоримо о томе, да кад би Народна банка примила та потраживања на себе — она би то морала урадити пошто извозници немају толико капитала — да би се огрешила и о законске прописе о покрићу новчаничног оптицаја. Аргумент, који је пре четири године играо велику улогу.

Због тога се с великим интересом очекује резултат преговора у Келну.

Али како велики догађаји бацају увек сенку

унапред, то је и с овим догађајем тај случај и то на-_

равно на нашу штету. Чуло се из „најаутентичнијег" извора, да ће Немци да захтевају категорички да марка буде 15 дин. Природно да је навалио увозник да купи што више марака. Тако је настала болесна тражња за маркама, али која није могла да изазове природну последицу несрезмера између понуде и тражње: скок курса (пошто је овај уговорен), већ је направио још већу пустош на девизном тржишту: нестало је марке и почело је рационирање, доделивање, као код слободних девиза. На берзи је највеће узбуђење. Главни лиферанти девиза марака у југославији, службени уреди, повукли су се са тржишта, уместо да изиђу у већој мери на тржиште. Код нас обично бива обрнуто од онога што треба да буде по правилима везане привреде, а код нас је марка елемент везане привреде. Везана привреда је диригована. Стање које је створено на берзи могло је да се паралише врло лако.

По нашем мишљењу нема разлога за страх од скока марке, према перспективи развића наше трговине са Немачком. Марка може да скочи само ако се буде уговорио већи курс. А ако се буде оставио слободан курс, на чему треба да инсистирају наши, онда би било пре очекивати да марка падне, пошто су сви изгледи као што смо горе напоменули, да ће у будућности Немачка много више да извози но да увози у нашу земљу. За очекивати је нагомилавање марака у Берлину.

Али како с друге стране ми немамо рачуна да допустимо то нагомилавање, то ћемо ми вероватно инсистирати на томе да извозни контингенти буду доведени у везу са немачким увозом. То би мало кочило нагомилавање марака у Немачкој. Али ни у ком случају не може се очекивати оскудица у маркама. Према томе, ако се не може да постигне слобедна марка чија би се стабилност могла одржати увек мудрим распоредом, дириговањем од стране јавне руке, онда се не може допустити да се подигне курс марке.

У преговорима око курса марке, по писању извесних наших листова, требало би да ми инсистирамо на што нижем, из разлога да на тај начин смањимо наш извоз у Немачку, и да нам остане више за извоз у девизне земље. Ми тај разлог у преговорима не можемо истаћи, нити би се постигао резултат који се жели, све кад би био уговорен нижи курс марке. Јер, не сме се никад изгубити из