Narodno blagostanje

Страна 504

nika za jedan dan treba nabaviti 1 kg pšenice ili 750 gr. brašna; 180 gr. pasulia, ili 120 grama pirinča, griza, razne kaše, ili testenine; 50 gr. masti ili ulia; 50 gr, šećera; 25 gr. soli; 20 gr. prave sirove kave ili surogata ili 3 gr. čaja. Količinu mesa zaleđenog ili suhog i drugih konzervi koje će se nabaviti, odrediće gradske ili opštinske uprave. Ukoliko nemaju sredstava za nabavku hrane, opštine će osigurati rezerve ugovorima s privatnim firmama uz naknadu.

Opštinama i gradskim poglavarstvima koja su dužna da drže rezerve hrane nalaže se da o svom trošku, zaključivaniem dugoročnih zaimova, podignu potrebne silose ili moderna skladišta.

Svaki državljanin dužan je da čuva hranu i svako zlonamerno uništavanje kazniće se po odredbama Krivičnog zakona. Ima više od godinu dana kako je ovaj problem aktuelan kod nas. U principu rešeno je pre godinu dana da se rezerve obrazuju. Ali da se pređe na delo bilo je potrebno da se prethodno reše dva pitania: izgradnja spremišta i da se osiguraju finansiska sredstva. U pogledu spremišta mi sada ne stojimo mnogo bolje nego pre godinu dana. A kao što se pokazalo i u drugim zemljama, to je najbolnije pitanje kod obrazovanja rezervi uopšte. U broju od 922 jula »The Economist« otkrio je kako žalosno stoji u Engleskoj s obrazovanjem rezervi, što je iznenadilo ceo svet, ier je poznato koliku im je važnost vlada pripisala obzirom na specijalne prilike Engleske kao uvoznika hrane. Godišnji uvoz hrane, sirovina, neželeznih metala i ulja iznosio je 1937 god. 849 mil. funti sterlinga i 1938 god. 764 mil., a vlada je do sada nabavila pšenice, šećera i kitovog ulja za 71/» mil, f. s. i za 1 mil. nafte i veštačkog đubriva.

Mi smo oduvek ukazivali na to da zemlja oskudeva u modernim skladištima. Oskudica će se pokazati utoliko jače ukoliko budu iskorišćena za držanje novih rezervi i ona koja već postoje. Ove rezerve imaju posebnu namenu, da služe izuzetnim potrebama, uglavnom za slučaj rata. Trebalo bi da zemlja ima izuzetno i spremišta u tu svrhu. Ona koja postoje, pctrebna su u normalnom privrednom životu zemlje. Podignuta najviše u trgovačke svrhe, dakle za ležanje robe jedno kraće vreme, ova spremišta slabo mogu da budu iskorišćena za ovakvo izuzetno spremanje hrane, i uvek uz veliki rizik da hrana postane neupotrebljiva. U tome slučaju bolje је + пе žuriti s obrazovanjem rezervi, jer bi to bili propali kapitali. Trebalo bi postaviti kao pravilo da se rezerve obrazuju onim tempom kojim se podižu spremišta. Ni u jednoj zemlji nije taj problem rešen preko noći. Nemačka je prva počela sistematski da radi na obrazovanju rezervi i uspevala je u tome neprimetno baš zato što je podizanje silosa spor posao. 1 zato mislimo da ne bi trebalo mnogo iskoristiti ono ovlašćenje iz Uredbe da se zakupe privatne prostorije za ostavljanie hrane ukoliko nema javnih spremišta.

Podizanje silosa, a samo oni pružaju punu garanciju da neće biti kvarenja, ne teče sporo samo iz tehničkih razloga, nego i zato što su potrebni ogromni kapitali. Pored države, koja je obrazovala akcionarsko društvo za podizanje silosa, imale bi opštine i gradska poglavarstva da ih dižu, a finansijska sredstva da nabave putem dugoročnog zajma. Po prirodi svojoj ovo su najdugoročnije investicije. Potrebno je veoma likvidno tržište kapitala, koje bi moglo s lakoćom

Ya.

== ф

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 32

odvojiti velike iznose za plasman ovakve vrste, a da se kod toga ne oseti oskudica sredstava na drugoj strani i da se to ne odrazi na visini interesne stope. S druge strane, ovi plasmani mogu da budu novi povod za povišenje javnih tereta.

Sa nacionalno-privrednog stanovišta svako stokiranje je imobilisanje jednog dela nacionalnog kapitala. To nije štednja u privrednom smislu, jer ova znači da se ograničava potrošnja, da bi se utoliko više plodova rada moglo posvetiti proširenju proizvodnje. Zato je najpovoljnija situacija u svakom poslu ako se može raditi bez ikakvih rezervi. Međutim, one su uvek potrebne, za dan ili godinu, i održavanje njihovo ulazi u troškove proizvodnje. Ali održavanje ovakvih rezervi beleži nacija na strani pasive i, da bi se ona smanjila, mi smo još prošle godine predlagali, da se one shvate i kao ekonomske rezerve. Polazeći od toga da će rezerve biti obrazovane u interesu narodne odbrane, mi smo ukazali i na to da idemo u susret đeficitarnim godinama, za koie je takođe potrebno držati prenosne rezerve, i to ne зато zbog podmirenia manjka, nego i kao sredstvo da se intervenira na tržištu ij tako stabilizuju cene.

Po prvim rečima Uredbe izgledalo nam je da je ta naša sugestila bila prihvaćena. Naime, kaže se da će rezerve služiti i regulisanju cena. Ali iz čitave Uredbe ne vidi se na koji bi način ta intervencija bila ostvarena. Mislimo da je to utoliko teže što rezerve nisu jedinstvene. Jednima upravlja ministar vojske, drugima ministar poljoprivrede, a treće su opštinske. Zato smo i pisali da ie, po našem mišljenju, važnije pitanje organizacije snabdevania pšenicom u ratu (N. B. br. 46 iz 1938), a dosledno tome i drugim artiklima, nego samog stokiranja. Posle donošenja ove Uredbe mi bi mogli ioš deblie da podvučemo to svoje shvatanje. Na osnovu odredaba ove Uredbe, teško se može govoriti o intervenciji u svrhu regulisanja cena. Možda će to tek biti mogućno kad bude donesen pravilnik o manipulisanju stokovima. Međutim, za to je slab izgled. Jer za to sigurno ne dolaze u obzir oni stokovi kojim bude raspolagala vojska. Opštinske rezerve takođe ne dolaze u obzir, zbog decentralizacije stokova i uprave nad njima. Mogle bi da dođu u obzir samo rezerve Ministarstva poljoprivrede.

Ima ioš jedna okolnost o kojoi će se moći nešto više kazati po donošenju pravilnika. Naime, rezerve hrane oba ministarstva nabaviće se iz sredstava zajedničkog Fonda, kojim će upravliati odbor od osam lica. Verovatno da će tai odbor odrediti ključ po kome će se odobravati sredstva jednom i drugom ministarstvu. Praksa će pokazati ie li ovo naisretnije rešenje. Jer vojničke rezerve razlikuju se bitno od rezervi za ishranu stanovništva. Dok prve dolaze u kategoriju naoružanja u širem smislu (hrana i džebana)), dotle su rezerve za ishranu stanovništva jedan od elemenata kontrole i racioniranja Dpotrošnje, za kojima se pokazala potreba u Svetskom ratu. Razlika između ovih rezervi vidi se najbolie po tome što će rezerve ministarstva vojske da potroši sama vodiska u slučaju rata i za tai slučaj biće spremljene, a rezerve Ministarstva poljoprivrede ući će u potrošniu putem prodaje. Ostavljajući po strani eventualne razlike u ceni, sredstva, koja su utrošena na nabavku sada, imala bi se kasnije da vrate Fondu putem prodaje. Jer ove rezerve skupljaju se u svim zemljama pod pretpostavkom da bi rat mogao da izazove oskudicu u artiklima ishrane, tako da bi stanovništvo oskudevalo uprkos tome što bi imalo sredstava za kupovanje.

=—= =

MO kara a A Si с