Narodno blagostanje

14. октобар 1939,

Из уредништва _

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 643

_ Уредба о сузбијању скупОоће

(Наставак)

1 ПРИВИЛЕГИЈА

Чл, |. тачка 2. изузима земљораднике произвођаче за сопствене производе испод удара ове Уредбе. Да су Уредбом били обухваћени само трговци и посредници, онда би ослобођење земљорадника било сасвим нормално, пошто би и остали произвођачи били ослобођени; али како она обухвата и произвођаче, то ослобођење земљорадника претставља један замашан изузетак, једну привилегију.

Оваква привилегија за земљораднике у Уредби која носи потпис г. д-р Будисављевића не изненађује нас. С обзиром на то да је сељак најјаче малтретиран грађанин дуги низ векова код насиу многим другим земљама, (г. Прибићевић је злу судбину сељака кроз историју сјајно и сугестивно описао), та је привилегија разумљива, али са гледишта талионске правде, т. |. да се неправда не може друкчије да исправи него обртањем положаја у-

ЗЕМЉОРАДНИКА _ гњетача и угњетаваног. Али је поредак заснован на хришћанској, а не на доктрини око за око. (Ослобођење земљорадника почива на претпоставци, да он није у стању да учини ниједан од предвиђених деликата. Та је претпоставка у супротности са историјом, Баш у Аустро-Угарској, где је било. најопсежније законодавство против скупоће, за време Светског рата и одмах после њега, скупоћа се односила на пољопривредне производе и следствено пољопривредник је био њезин главни иницијатор. Он је био и главни њезин корисник. Истина, практично посматрано ослобођење земљорадника данас код нас не чини утисак неправичности. Код највећег броја сељачких артикала обилност је врло велика. Па ипак идеолошки посматрано, ослобођење сељака претставља једну привилегију а свака је привилегија одиозна.

П. АУСТРИСКА ЏЦЕСАРСКА УРЕДБА ЈЕ МАТИ НАЈНОВИЈЕ УРЕДБЕ

Када смо прочитали у новинама да је одбору од 26 лица, већином стручњака, практичара и теоретичара —- био поверен задатак израде нацрта Уредбе о сузбијању скупоће и да је одбор велики број часова посветио томе послу, ми смо се узнадали, да ће она бити нешто ако не сасвим оригинално а оно великим делом. Кад смо пак, добили Уредбу, били смо веома изненађени: она је у својим основама једна од многобројних копија Аустриско-Цесарске уредбе од 24 марта 1917 год. (аустриске службене новине бр. 131), која је постала чувена са свога неуспеха. По угледу на ту цесарску уредбу наша најновија забрањује читав низ радњи, аката и пропуста, а повреде тих забрана угрожава казнама. У обема уредбама се кажњава: нагомилавање робе, смањење производње, склањање робе испред муштерија, верижна трговина, договор о ценама, превисока цена, неозначавање цена на роби и тако даље.

Ово некритично преписивање једног рђавог закона, донесеног у тренутку и у држави, која је дотрајала, чији су стубови почели да пуцају, чија је војска бежала с фронта непријатељу, а у земљи у шуме; после критике те уредбе и искуства пре 22 год., одиста је изненађујућа. Истина, ово није први пут да се ова цесарска уредба копира код нас: Југославија је у својој краткој историји имала два закона о сузбијању скупоће, један од 27 јуна 1921 год. и други од 11 септембра 1922 год. Не зна се који је био гори. Први свакако, и он је морао бити обеснажен због тога што је био заснован на неописаној конфузији скупоће као правног појма и оног у Политичкој економији. Правни појам скупоће наслонио је тај закон на цесарску уредбу; али је покушај да се унесе политичко-економски појам скупоће у закон направио такав хаос у земљи, да је морао да се обеснажи.

Следећи закон је уклонио овај недуг. Он је имао за задатак да остане при скупоћи како је схва-

та право. Аутор је нашао да му знатно упрошћава задатак препис споменуте цесарске уредбе. Овај је закон имао дужи, али прилично прикривен живот; он је дуго био мртво слово на хартији. Њега су поново оживели они политичари, који нису имали наслона у народу, али су узурпирали право да га воде. Њих врло добро познаје г. Министар д-р Будисављевић. Они су, наравно морали да откупљују од народа своје политичко самозванство. То су они исти који су доносили сукцесивне законе о раздужењу сељака. Њихове самоуправне колеге покушале су да купе народ бацајући му под ноге електрична предузећа, подводећи их под уредбу о скупоћи. Све се то свршило одлуком највеће власти, да електрична предузећа немају никакве везе с уредбом о сузбијању скупоће.

И овај је закон обеснажен; није „пасовао“ на југословенску ногу.

Цесарска уредба није одговарала нашим потребама из простога разлога што је одговарала стању које је владало у Аустро-Угарској. Када је она донесена верижна трговина била је врло распрострањен облик циркулације добара. Најскупљи артикли били су пољопривредни.

Данас у праву важи као опште сазнање, ла се економски закони не могу преписивати, јер нигде нису два стања иста, свуда је то исто мало или више другојачије.

Закон о сузбијању скупоће може да се ради онако, како се раде економски закони. Пре свега оруђем сазнања економских“ појава (статистиком, анкетом и стручним рефератима) сазнаје се тачно економско стање и утврђују појави, који су непожељни. По томе се приступа утврђивању радњи, које су штетне и изналазе најбоља сретства за њихово сузбијање, па се тек на крају приступа стварању нових деликата. Код ових је, пак, врло важно, да не донесу на другој страни вепу штету но корист при