Narodno blagostanje

Страна 644

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 41

сузбијању скупоће. У место тога Уредба је направила читаву збирку деликата против скупоће, комплетну, ништа није изостало. Она доноси казне за

радње које су код нас све пре, него кривична дела. И тако се дошло до тога да је прва казна и највећа неправда.

Ш, АНАЛИЗА ДЕЛИКАТА

Када бисмо анализирали опширно деликте, био би нам потребан простор читаве једне књижице. Приморани смо да будемо кратки.

Чл. 2 тачка ! наређује произвођачима, посредницима и продавцима да излажу робу продаји. Ако се глагол „излагати' разуме буквално, онда је овај пропис неизводљив, јер се маса артикала код произвођача и гросисте пакује и чува на тај начин, да је немогућно уопште излагање. Ако се израз разуме у преносном смислу, т. ј. да се не уздржава од продаје, онда је пропис излишан, пошто то забрањује следећи пропис који говори о нагомилавању у сврху повлачења из оптицаја са последицом повишења цена.

Ми смо у прошлом броју писали, да се само нагомилавањем робе ради повлачења из оптицаја и подизања цена може да сузбије јевтиноћа многобројних пољопривредних производа. Због тога би овај деликт требало што пре укинути; у толико пре што у другој алинеји Уредба угрожава казном и нагомилавање животних намирница у приватним кућама преко „уобичајене“ и „нормалне“ потребе. Пре свега потреба може бити или уобичајена или нормална, једно или друго; уобичајено не мора да буде нормално и обрнуто. Даље код питања шта је „уобичајена“ или „нормална"' потреба судови би морали у пракси пасти у очајање услед разноврсности гледишта. Код нагомилавања од стране пословног човека, услов је да се роба повуче из оптицаја и подигне цена; код приватних се узима критериум ,,0бичајна" или „нормална" потреба. (Узгред буди речено нама се чини да судови неправилно примењују овај пропис; они заборављају да су повлачење из оптицаја и скок цена елементи тог деликта, без ова два елемента не може бити уопште кривичног дела.

Трећи деликт (чл. 2 тачка 3) забрањује ограничење производње набавки и продаје, као и друге поступке, који би имали за сврху скок цена. Основно начело кривичног права је да свака кажњива радња буде прецизно и јасно изражена, да су јасни све елементи деликта. Овде је деликт један неодређени поступак. То је кривично право Средњега века. У осталом пропис да се ограничење набавке оглашава за противправну радњу толико је немогућан и опасан, да уопште није требало да у-

ЈУ ПОЈАМ Оставили смо на крају чл. 8 који гласи: „Забрањено је произвођачима, посредницима и продавцима тражити за животне намирнице и осталу робу већу цену него што је она која обезбеђује уобичајену и дозвољену трговачку чисту добит." Док сви остали деликти у Уредби оперишу са радњама и пропустима, који могу (али не морају) да утичу на цене на више, да изазову скупоћу, дотле је чл. 8 једини који се обраћа цени, преко које се једино може да суди да ли у конкретном случају постоји скупоћа или не. Скупоћа је релативистичка категорија; под њом се разуме увек једна релација, један однос између двеју величина, од којих је једна цена, а друга цена или добит. Скупоћа је

лази у закон. Овај се деликт може изоставити због тога, што је забрана ограничења продаје садржана већ у првом (дужност излагања и забрана нагомилавања). У чл. 3 бр. ! налази се деликт тзв. верижне трговине. То је један за време Рата и у духу страховите оскудице формиран деликт, који отвара врата бескрајним злоупотребама, јер је магловит и неодређен. Читаве су књиге писане ради прецизирања тог деликта и извођења јурисдикције на прави пут. Под верижном трговином као кривичном радњом разуме се свака купопродаја са посредником, који је излишан по природи тога посла на путу између произвођача и потрошача. За судију нема тежег проблема него што је овај. И ми смо имали после Рата верижну трговину. За верижне трговце се обично говорило да живе од „луфта". Они су се појавили као последица парализе саобраћаја и потпуног међусобног непознавања појединих крајева наше нове Краљевине. Ти су, верижни трговци, омогућавали да Београд добије робу из Дубровника и Словеначке, Јужна Србија из Београда итд. Они су обављали посао носећи новац у џепу и пратећи робу лично, која иначе није уопште стизала. Ми смо далеко од стања, да се појави верижна трговина међутим тај пропис у Уредби може да нанесе штете нормалном функционисању трговине.

Остатак чл. 3 и чл. 4 забрањују низ радњи на пијаци на мало, као што је куповање робе ради препродаје истога дана, искључење трговине на велико док траје она на мало, измена узанса трговине на мало итд. Ове су појаве код нас врло ретке. Наша је пијаца на мало још увек примитивна, главни продавац је сам сељак. Он искључује посреднике. Посредници се појављују тек кад произвођач-сељак почне да шаље комисионару на тржиште своју робу или кад капиталист почне да продире у ту област. То је нормална појава у великим градовима у западној Европи; али смо ми од тога још врло далеко. Чл. 5 забрањује договоре (рингове) о цени сем уредног картела. Чл. 6 и 7 прописују обавезно јавно маркирање цена. Чл. 9 даје овлашћење за пропис максималних цена, а чл. 11 за максимирање ки-

рије.

СКУПОЋЕ

онда, кад је оспорена цена виша у упоређењу са другом ценом или са другом којом величином. Скупоћа је, дакле, поређење цена једне купопродајне трансакције са другом ценом. Та друга може бити ранија, или постојећа, или идеална или од власти пописана. У колико је ова цена — овај терциум компарационис — позитивнија, у толико је лакше квалификовати цену која се испитује. То је најлакше код максималних цена: за суд нема ничег лакшег од упоређења инкриминисане цене са максимираном. Ту не може бити грешке јер је операција чисто рачунска. Ако је последња већа од прописане, онда постоји деликт скупоће. На овом систему била је заснована поменута цесарска уредба као и немач-