Narodno blagostanje

9, децембар 1939.

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 7171

Слободан Јовановић

— Скиша једног портрета —

Не бисмо могли да се сложимо са професором Тасићем да се мора да резервише за историју изрицање објективног суда о Слободану јовановићу и постављање биланса његовог рада. Биланс се поставља кад постоји и пасива. Код њега је само актива, те је биланс беспредметан. још је незгодније да се остави за историју суд о личности. Историја је велика галерија неверних портрета. Немогућно је реконструисати личност на основу њезиних дела — иако су ова у ствари један њезин део. Не долазе све особине човечје до изражаја у његовим делима — a да не говоримо о противуречностима, које су нормалне у еволуцији духа човечјег. Истина да су савремени у опасности да булу субјективни при оцени ближњег. Људи су симпатични и антипатични, имају пријатеља и непријатеља итд. Код Слободана јовановића је све то искључено. Он је далеко од тога да обећава или прети, да награђује или казни за суд о себи. Он је невероватно скроман; у њему нема ни трага сујете; он не тражи да импонира; не воли параде ни академије; укратко потпуно је равнодушан према томе, како нотира курс његове личности на. берзи јавних радника. Уосталом по нашем мишљењу искључено је да би суд о његовом делу могао бити неповољан. То не би било пре свега у складу ни са чињеницом, да је он данас најпопуларнији мислилац о друштвеним питањима код нас, ако не и од свију научника и мислилаца нашег времена. Његов умни ауторитет је свеопште признат.

У другом свету књижевно-продуктивни мислилац као што је Слободан јовановић, добија после 40 година рада свог критичара. Што са њим то није случај има више узрока, од којих је један: велико стручно пространство његових студија. Он је угледан члан историског друштва, друштва. за правне науке и друштва за социологију. Све је те гране он синтетизирао својим духом.

Тако су и еложе приликом његове седамдесе- ·

тогодишњице морале бити подељене међу неколико аутора. Сви су они скицирали личност и дело. За приказ његовог дела није никад доцкан, али је у толико потребније да савремени обрате што већу пажњу личности, која је пролазна. Нису људи велики само са својих дела, већ и са својих личних особина. Може човек и без дела да буде од веће користи човечанству, но други са делима. Наравно први само за савременике. Знатан део великих људи без дела покрива копрена тоталног заборава, док се за кола историје каче и људи, чија су дела сумњиве вредности. Историја је приморана да сваких сто година врши отписе из своје активе великих људи услед пада курса њихових дела на поп-уајецг. Тако је Бог створио човека!

Због тога је утолико прешнија потреба, па и дужност савременика, да велика дела свог времена обележе и моралном фотопрафијом аутора.

Слободан Јовановић не би имао разлога да се

жали, да га савременици нису разумели. Ми сматрамо да га доцније генерације неће ценити више од савремених, Не због тога што би неповољније

~

цениле његово дело, већ због тога што се оно не може уопште боље да цени, него што то чине савремени, нити се могу стручне студије више читати, но што се читају његове. То свакако не долази довољно до изражаја. Узрок је прост: није каналисан, он је дубоки пијетет према његовом делу, који сретамо код интелектуалаца у најдаљим кутовима наше земље. Да је Слободан Јовановић члан тајних или јавних организација или клика, његово име не би се скидало с радија и академија. Али то не би значило већу популарност, но што је-он фактички има. Уосталом и зато Слободан јовановић има заслуга: ретки су људи који беже од „признања“ као он. | ; . Како се објашњава тај огроман успех Слободана јовановићаг Свакако величином његовог духа, његовом ерудицијом и другим особинама, које утичу на квалитет умног дела. Само паметан човек може паметно да мисли и да напише, Али Слободан јовановић има ретку особину радника на овом пољу, која је нашла обележје и у његовој методи. Он је безличан до ништавности. Ако све људе поделимо у две групе: на скромне, повучене, задржа“ вајући се у последњим редовима и на егоцентричне, несавладљивог избацивања личности напред, онда се може рећи, да су јавни радници у последњој групи. Лично је најчешће иницијатор акције јавног радника. Човечанство је. на то толико навикло, да је великим људима допуштало невероватне екстравагантности у погледу сујете и самохвалисања. Слободан Јовановић је редак велики изузетак. Људи, које „лично“ гура на дело, обично после успеха постају засићени, блазирани,. престају да стварају. Слободан Јовановић, напротив, што је славнији све је вреднији. Очигледно је да код њега између тих двеју категорија нема везе. Његово дело је производ његове потребе сазнања и објашњења. Он је сав у мислима. И породичне прилике су му омогупиле да 95% животног времена има слободно. И предмет његових студија показује то. Прво је студирао државно право, да би га предавао. Сувопарно и тенденциозно државно право је мало за дух Слободана јовановића; он прелази из теорије на политичку правну историју српског уставног права: "у је осетио да се она не може да разуме без политичке историје. Како је ова била исписана у стилу „жи“ вео", то је сео и написао историју Србије ХЕХ века у њезиној политички најинтересантнијој периоди. Потом се враћа теорији. Социологија је почела да

"осваја право. Право за себе није у опште за Сло-

бодана Јовановића, иако је он наш најбољи правни логичар. Прошао је кроз целу социологију. Њезине га теорије нису могле да привежу, јер су и сувише лабилне. Друштвени проблеми, актуелни још од грчких филозофа били су и остали предмет живог интереса Сл. Јовановића.

Као што видимо, дело Слободана Јовановића не носи обележје његове професије; он је прескочио ограду своје струке и ишао од гране до гране, како су га водили проблеми, на које је наилазио и желео