Narodno blagostanje

_4; Maj. 1940.

Из уредништва

путовања по зараћеним земљама

_ После једног

__ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 9275

— Утисци ет мисли —

1 ДАНАС ПУТОВАЊЕ НИЈЕ ЗАДОВОЉСТВО

Пре рата наш је уредник два пута годишње путовао по западној Европи и саопштавао читаоци ма најважније утиске и сазнања. У ранијим ратовима путовање у зараћене земље, за поданике неутрал них земаља, било је изузетак. Правило је било што мањи саобраћај људи преко границе. Данас је сасвим обрнуто. Жели се што већи саобраћај преко границе у интересу народне привреде. Непожељан је само туризам — путовање из задовољства. Али је зато путовање у и из зараћених земаља везано за читав низ формалности. За Немачку и Енглеску. може се добити виза само у случају ако је то у еми- · нентном економском интересу земље. У противном се мора тражити одобрење за визу из Берлина од-“ носно Лондона. При тражењу визе морају се означити места у која се иде. Апсолутно је немогуће да се за време бављења у зараћеној земљи путује у друга места до у она, која су назначена у молби. Само уз одобрење надлежне власти може бити изузетка. Један је господин тражио у зараћеној земљи да изађе из земље на другу граничну станицу, но што је она, која је била означена, али без успеха. Даље, мора се одмах по доласку јавити надлежној полицијској власти. -

Код Енглеске има још једна велика особеност, наиме, да се мора тражити виза за излазак из земље. Најпаметније је да се ова тражи оног тренутка кад се врши пријава приспећа. Много је минуциозније испитивање наведених околности од стране до-

П ОД: ШПИЈУНАЖЕ

Али се мора да призна да виза није више полицијска формалност, као што је то у мирно доба, · већ акт гостопримства. То нигде не пише нити се то каже путнику, али је добро да то сваки путник има непрекидно пред очима. Не пише ником на челу шта мисли, осећа и шта жели. Ни шпијуну не пише на челу да је то. А шпијунажа се сматрала од. вајкада за опасност за земљу која је у рату. Истина појам шпијунаже се из основа променио у овоме рату. Кретање трупа, нарочито оних на граници, било је све до овога рата тајна, чије се одавање казнило смрћу. Данас се то више не може да сакрије испред авиона извиђача. Данас зараћене стране прате дневно сваки покрет иза брисаног простора (односно „ничије земље", како неукусно код нас гласи превод једног енглеског израза). Ни број војске није више никаква тајна (а раније такође врло велика). Енглези објављују стално колико имају војника под заставом. Зна се свуда које су Класе позвате. Данас се може читати у новинама.

како је обустављено давање осуства или како се на- |

лази велики број војника на осуству итд. И масу.

других војничких тајни из ранијих ратова читамо |

данас у новинама често као службена саопштења; ~ У данашњем рату је уништен последњи остатак тајне прикривеним непријатељским радио апа-

"шавшег путника при тражењу визе за излазак но за улазак. Испитује се, истражује и проверава. Ако

се има и најмање сумње, остаје се у земљи док се ствар не рашчисти. Путник постаје на силу туриста.

Последња контрола је на самој граници. Природно је да царинарнице врше преглед пртљага при излазу. У Енглеској, ако се имају ма и какве хартије у пртљагу, морају се однети цензору, који је на расположењу царинарници. Сасвим природно јер кад се цензурише свако писмо које излази из земље, мора се цензурисати и оно које не иде преко поште. Друго је неопходна допуна првога — иако се "у ствари практикује само код Енглеза.

Верна својој ранијој традицији Француска има најмање формалности. Код ње се може добити виза и за туризам. При улазу и излазу из земље само је пооштрена предратна контрола. Али је за излазак из Француске у иностранство, на пр. у Енглеску, потребна нарочита виза. Ствар се јако компликује при повратку из иностранства у Француску. Тражи се понова. улазна виза од француског конзула, али

је овај не може дати, већ се мора послати ствар у

Париз. Ово може да траје неколико дана.

- "Иако ове формалности не садрже никакав ризик за исправност путника (сем за случај неспоразума), ипак се може рећи, да путовање у зараћене земље није задовољство. Ко не мора да путује бо-

- ље је да остане код куће.

ДО ПРОПАГАНДЕ

ратима који се налазе, изгледа, у свима зараћеним земљама. За неке се зна, али се не могу да нађу, а за неке се и не зна.

Пратећи пажљиво услове под којима се раз-

"вија овај рат, ми смо одавно дошли до уверења да "нема више тајни у зараћеним земљама, које би оби-

чан путник могао да пренесе. Истина и данас функционира с пуном паром шпијунажа и то у већем обиму но у ранијим ратовима. Али, по нашем мишљењу тешко да се има какве вајде од тога. Из-

гледа да је шпијунажа еволуирала: она се у овоме

рату претворила у пропаганду. Тога је било и у ранијим ратовима. Сетимо се само чувених афера у Француској за време Светског рата, као и сенатора Ембера, Боло-Паше, а нарочито г. Малвија, министра унутрашњих дела, који је био осуђен на петогодишње прогонство због веза са Себастијаном Фором, уредником листа „Кошница", највећим дефетистом за време рата. Малви је имао веза и са другим сличним новинарима, свакако у најбољој намери, али бескрајно наивно. Не може се порећи да је у Француској ова пропаганда имала врло не-

„повољно дејство на духове све док није Клемансо

почео да је гони, или управо док нису Американци одлучили да уђу у рат на страни савезника.