Narodno blagostanje

18. мај 1940.

ради координирања и извођења сталног надзора око извршења законских прописа. Постоје две уредбе, у надлежности двају министарстава, за њихово извршење има да се брине као узгредним задатком велик број чиновника из разних ресора, а за координацију образован је сад Централни одбор. Место јединствене организације контроле добили смо толако анархичну да је она унапред осуђена на нгуспех. Уред за контролу цена који у читавој организацији треба да претставља стручно језгро, да стварно господари ценама, показао се потпуно немоћан и по извесним написима који су се појавили у дневној штампи изгледа да би у овом краху политике цена он хтео да опере руке вајкајући се да су биле » гдовољне мере и да није имао довољно кредита.

Ми смо у ранијим написима изнели све недостатке наше контроле цена и борбе против скупоће. Пошто су меродавни узели поново у претрес ово питање и испитују шта би предузели, враћамо се још једанпут и ми на њега.

Прва. уредба, о сузбијању скупоће и љесавесне шпекулације промашила је, јер није дефинисала појам скупоће ни несавесне спекулације и тако је оставила у мраку оне који су имали да се боре против ње. А као средство борбе предвидела је посредне мере и што је најглавније, оставила је пуну слободу ценама да скачу.

Уредба о контроли цена пошла је другим путем, максимирањем цена. Али та политика максимирања тако је непотлуна, да ће за многе бити изненађење кад сазнају да је она заведена код нас. Њен велики недостатак је прво у томе што није узела под контролу цене земљорадничких производа док су у рукама произвођача. Међутим, баш код ових производа скочиле су цене најјаче, а у пољопривредној земљи као што је наша морале су оне да повуку за собом и остале.

Контрола цена ограничава се само на индустриске артикле и на оне који дођу у руке трговаца на велико. Али не на све, него само на ограничен број. У почетку било их је 25, а касније је број нешто повећан. Максимирање цена имало је да се спроведе само код малог броја главних артикала масовне потрошње од неколико њих који се цалазе у промету. Па и то максимирање није опште, него посебно за исти артикал поједином трговцу. Настала је немогућна ситуација. Власти су одобравале молиоцима различите цене за исти артикал. Например кави „Сантос' екстра прима одређена је у једном случају цена на велико 68,40 динара, у другом 66,58 у трећем 74. Кава је берзански артикал и стоји једнако Петра и Павла. Како је могућна толика разлика у цени једног артикла чији се промет лако може да контролише; Могућна је по начину максимирања. Молиоци подносе документа на основу којих траже да им се одобри извесна. цена. Колико трговаца и колико артикала, толико молби. Надлежне власти претрпане су од првог дана молбама и изгубиле су сваки преглед над својим радом.

Нису чиновници на крају ни одговорни за ову анархију цена коју су легализирали, Уредба им није

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 309

дала никакав критериум за максимирање цена. Она је једноставно забранила повишење цена од дана ступања на снагу, дакле сама их је максимирала, а даље повишење условила одобрењем. То је чисто бирократска метода, само да се покаже да се нешто ради. На једној страни надлежне власти (банске управе и Управа града Београда) доносе решења о ценама, на другој сам за себе ради Уред за контролу цена као неки колегиум мудраца, без могућности да стварно прописује цене, и шаље само своја упутства онима који решавају молбу. Максимиране су цене које су се затекле, али Уред је добио овлашћење да испита је ли оправдано било скакање цена пре доношења Уредбе. По првом пројекту уредбе био је чак одређен и датум, први септембар, као дан за базу цена. То је било апсурдно, јер није постојала никаква евиденција цена на тај дан, и непроведиво, јер су до фебруара 1940, кад је уредба донесена цене скочиле многим артиклима из разлога који су се морали уважити. Зато се ваљда и одустало од утврђења базе цена по једном датуму и остављено суверено Уреду за контролу цена да решава како зна.

Максимирање цена је стручан посао код кога се морају да имају економски и социјални обзири. Оно не сме да онемогући промет добара, а треба да заштити потрошача. Греба спојити калкулацију са социјалним старањем. Не може се то остварити без једног штаба стручњака, који ће сарађивати са привредницима, да би преко њих били тачно упознати са свим елементима који се морају узети у обзир код калкулације. Резултати до којих они тако дођу треба да постану одлуке, а не упутства разним властима компетентним за одређивање цена. Место да се тај штаб стручњака посвети раду и снабде атрибутима власти, наш Уред за контролу цена остао је неко саветодавно тело, у коме је посао сведен на узгредно занимање.

Овако непотпуна контрола цена остала је немоћна, а фактори поскупљења множили су се из дана у дан. Рат је томе допринео изазвавши скок цена сировина које се увозе и повећањем транспортних трошкова. Повећање оптицаја новчаница изазива даље скок цена, а према њему контрола је апсолутно немоћна. Дошао је поврх свега страх потрошача да би могло да нестане артикала или да ће им цене бити касније много веће. Цене су превазишле сва предвиђања, а власти су остале на месту и тапкају тражећи узрок овој појави и начин како да поступе. Некоме је пало на ум да је било погрешно што је у почетку контрола цена остала зависна од приватних достава. Пошто публика није достављала органи нису имали шта да раде. Сада треба да се исправи та погрешка мобилизацијом разних чиновника да контролишу извршење уредаба. Међутим, недостатак је у том што максимирање цена није проведено до краја, кад је одлучено. Оно би морало да обухвати све артикле без разлике, да буде опште, а не индивидуално, да се врши централно, а не регионално, да буде поверено телу које ће понети и пуну одговорност за пропусте.

(ф ==