Narodno blagostanje

6. јули 1940.

због оскудице кредита. Ако се јавља незапосленост радника због немања кредита онда на другој страни лежи незапослено предузеће. То је појава у кризи и од ње је например почела немачка интервенција у привреди 1933 године. То је био проблем како да се незапослени радници врате у незапослена предузећа. Ми немамо масовну индустриску незапосленост. У марту је био број запослених већи него пре годину дана. Он је већ тада био преко 700 хиљада, а то је број који ми имамо у доброј коњунктури. Ми стварно немамо војске незапослених радника, а и кад би је имали, немамо незапослене индустрије која би могла да је апсорбира, све кад би се за запослење побринуло воћство планске привреде.

Постоји незапосленост и код нас, али њу производи пољопривреда. Много је већи прилив радне снаге са села, него што индустрија у свом спором развоју има потребе за њом. Она се таложи у граду и појављује се ту као тежак социјални проблем. Било би сасвим на месту да је та појава узета за полазну тачку кад је говорено о потреби планске привреде. Али да је то учињено, онда би се цео проблем морао да постави сасвим друкчије. Планска привреда морала би да буде друкчије мотивисана и заснована на реалним претпоставкама наше националне привреде, овакве каква је сад.

Шта је истакнуто у изјавама: да је због подизања благостања економских слабих потребно у планској привреди дати рада. Капитал не сме да буде сметња у том правцу, зато он мора да буде стављен у службу интереса заједнице, односно, пошто је он на известан начин украден (д-р Херцег) треба да буде враћен националној заједници. Апострофирани су: потреба плана и потреба. да се капитал стави под контролу, да се „креше".

Од неколико година уназад законом су регулисане минималне наднице код нас. Према томе власт је већ раније одузела могућност капиталу да се према радној снази појави као необуздани експлоататор. Однос између рада и капитала носи већ од раније благослов власти. У овом моменту то се не може узети као разлог неке нарочите интервенције власти према капиталу. Уколико се у последње време положај- радника погоршао због скупоће, није то стање изазвано са стране капитала, напротив и он сам налази се под њеним ударцем.

Индустриски капитал лежи отворено. Он јеу предузећима и његов је интерес да ради, што више да ради. Он је везан за извесну производњу и тим самим он се определио да служи извесним потребама заједнице. Он се томе не може да изневери осим да бојкотује производњу, а тиме би уништио сам себе.

Постоји други облик капитала, новчани, који иде за рентом. Ако су нормалне прилике у привреди овај капитал нуди се на тржишту. Национална заједница има најмање користи од. њега ако се он улаже у стране хартије од вредности, иако ни то није бескорисно јер вуче камату. Такав је био пласман француског капитала пре 1914. Ми немамо капитала за улагање у стране зајмове, нити имамо ту појаву. Може да буде само тезаурације овог капитала, када он лежи незапослен,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 491

на штету заједнице и сопственика. Али ако дође до те појаве онда је то само знак неког поремећаја који лежи ван капитала. Ако се иде трагом пласмана капитала онда се код нас не налазе случајеви у коме би пласман могао да буде штетан.

Ако незапосленост, ни однос радника према капиталу, ни скупоћа не оправдавају што се апострофира капитал, онда четврти разлог не може ни да се нађе. Нема разлога, дакле, да се планска привреда заснује са оштрицом упереном према капиталу.

С друге стрне, како капитал стоји у односу према планској привредиг Зависи од тога који је она циљ себи поставила. Углавном могућна су само два: да се повећа национални производ, и да се обезбеди друкчија расподела социјалног производаПоремећаји због дистрибуције јављају се само у високо развијеним индустриским земљама. У земљама у којима на капитал отпада релативно мали део националног производа то није случај. Планска привреда, којој би тежиште било у друкчијој дистрибуцији, не би решила проблем, јер из малог националног производа она не би могла да одвоји довољно за подизање благостања економски слабих које рекрутује пољопривреда.

i (Остаје други циљ планске привреде као позитиван и препоручљив: повећање производње, стварање претпоставки за то. Са датим капацитетом индустриских предузећа ми би незнатно могли да повећамо национални производ. Било би потребно да се повећа продукциони апарат, а то је капитал. Ми немамо сувише капитала чију би област требало спутати, напротив, потребно је да га створимо више. Тоје први задатак који би имала да реши планска привреда. Ако би се она ограничила само на то да „врати украђено", његови иницијатори могли би се разочарати кад се покаже како је мало капилала према потребама. Ако би се, обрнуто, ишло за тим да се повећа волумен производа, да се уклоне све сметње том повећању, капитал се неће појавити као сметња. Напротив, он може да прихвати сваку инцијативу која би плански ишла за повећањем производње.

Ми до сада нисмо имали планске привреде. Било је само у неким случајевима дириговања без плана. Још увек је отворено питање разликује ли се код нас дириговање привредом од планске привреде. Наглашавање потребе дисциплине и контроле капитала допушта да се претпостави да се и сада под планом углавном мисли на дириговање. Изјаве о потреби плана нису нам откриле ништа конкретно о плану. Говорено је о његовим мотивима. Они су готово од реда социјално-политички, а ови врло лако могу да остану само политички. Засада ограничили смо се само на то да констатујемо те мотиве. По нашем схватању не постоји подударање између мотива и средстава којима се циљ хоће да постигне. Нису изнесени крупни разлози планске привреде који би одмах одредили и њен правац. Задовољење потреба широких слојева радног народа не мора да искључи интересе капитала ни обрнуто. Привредни планови предузимају се са циљем да се заштите интереси ових привредних редова. Нема разлога да се чува његова тајна док не буде неопозиво готов.