Narodno blagostanje

10. абгуст 1940. НАРОДНО

за два дана. Један који се ту вртео, али који није био чнновник, јавио ми је сутра у јутру да могу истог дана путовати другом класом (што значи у ствари трећом).

Ко има искуства на путу, снађе се. Имам свој тикет. Сад могу да разгледам изложбу и околину. Али ни то није било без тортуре. Од Понција до Пилата сам јурио док је свршено. Агент ми рече, да не може да ми изда карту док се не пелцујем и док не добијем одобрење од американског конзулата. Реших се прво да идем у конзулат, иако нисам разумео зашто. Узех такси да будем први И био сам међу првима. Али ми рекоше да седнем. Тачно у један сат сам примљен. Пре мене су примани они који

БЛАГОСТАЊЕ Страна 505

су већ били наручени. Присуствовао сам саслушању једне Јеврејке из Француске — којој није успело. Бојао сам се да ипак не одложе за сутра — јер је било троје предамном, те покушах блефом — који иначе не пали код Американаца. Конзул узе мој пасош и пошто га разгледа запита ме шта тражим од њега. „Послао ме агент“, рекох. „Како се зове»: „Пинто“ одговорих. „Нека ми се јави телефоном. Ваши су папири у реду.“ Ја сам се у оном гурању, дувању и полиглотији толико уморио — збунио, да сам одиста отишао агенту — у место да одем кући.

И седох да вам се пожалим на агента који се само смешкао. В. Б.

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

банке још увек се води љута битка, по новинама. Изгледа као да се третира питање које тек треба да буде решено. Међутим, с једне стране убацује се у дискусију једна багателна нота, тим што се даје на знање да је ствар већ одлучена. Ако је одлучена, онда је оволика дискусија беспредметна, односно отпали би многи аргуметни с којима се оперише. Ми смо по овом питању изнели своје становиште и не бисмо имали ништа да мењамо. Извесне наше тезе су прихваћене, али не увек доследно. Противници подржављења потегли су као јак аргуменат, да акционари претстављају инфлациону бремзу министру финансија. Ми смо, међутим, истакли да је управни одбор већ сад у рукама министра финансија и да акционари нису у стању да дају правац монетарној политици. Тај аргуменат потегнут је из архиве која се односи на период неокрњеног либерализма. У том погледу ми смо далеко одмакли. Полемишући с „Временом“ ми смо у претпрошлом броју писали: „Данас не може државу нико да смета, ако се реши да узме од Народне банке зајам у коме хоће обиму.' Да би акционари могли да буду кочница, морала би пре тога Народна банка да добије ону аутономију коју је имала.

Аргуменат инфлације не може се дакле употребити у одбрану права акционара. Па ипак, тај аргумент се најчешће понавља, а присталице подржављења одговарају најмарљивије управо по том питању. Само и са једне и са друге стране говори се о томе завијено, више се истиче принципијелна страна, а не наводе се неки конкретни моменти који би јасно показали зашто се врти највише око питања инфлације.

Против инфлације изјаснио се категорички и министар финансија, јер само тако се има разумети она реченица у његовом експозеу где каже да се влада старала да сачува унутрашњу вредност динара. Он признаје скок цена, али приписује то ратној психози, што значи да одбацује повећање оптицаја као разлог. То следи и из оног места где каже да сматра да оптицај од 12 милијарди није претеран и односу на потребе наше земље. Влада се доинста старала да очува куповду снагу динара. О том сведоче уредбе о сузбијању скупоће и контроли цена. До скока је ипак дошло, а тај скок теоретски је инфлација без обзира је ли оптицај порастао или је остао непромењен.

Да извучемо из овога два момента: г. Министар финансија је против инфлације и не сматра да је оптицај од 12 милијарди превелик. Истина он се није изјаснио сматра ли да може да буде и већи. Да се вратимо сада на дискусију о подржављењу Народне банке. Они који оперишу са опасношћу инфлације могу да полазе само од оптицаја који

Мотиви подржављења Народне банке

Око подржављења Народне имамо сад. Ако упозоравају на опасност инфлације, значи

да не сматрају да је она већ ту, али нису мишљења да би оптицај могао да се повећа. То је логички закључак из становишта које су изнели Д-р М. Косић и Удружење новчаних завода.

Сасвим супротно становиште заузима „Хрватски Дневник", заправо они који иза њега стоје (број од бо. м). С њим се потпуно слаже „Обзор" (1 о. м.). Оба листа, а они сигурно не изражавају само мишљење редакције, траже да се приступи мелиорацијама у пасивним крајевима, а сретства треба да да између осталих Народна банка: „Ту очито долази у обзир у пром реду Народна банка..." (,,О6зор 1 УШ 1940). „Ако, дакле, једно друштво проводи један продуктивни програм, програм инвестиција широких размјера, онда настаје велика потражња за капиталом, његова цијена расте, па се не могу појавити знакови инфлације.“ (Хрв. Днев. 6 УШ). После овог може се о захтеву за етатизацију Народне банке говорити конкретније. Ту су њени мотиви и обележен циљ шта се хоће да постигне. Можда не би било тешко погодити где су и који су мелиорациони радови на које се мисли. Није дакле питање хоће ли инфлација наступити кад се макну акционари, него кад се машина за штампање употреби као пумпа за изушење поља.

„Хрватски Дневник“ сматра да неће. Његово објашњење је да инвестиције изазивају потребу за капиталом и што су оне веће, већа му је цена и нема инфлације. Али овде је реч о новчаницама Народне банке, а не о капиталу. Капитал је потребан, то је тачно и што га има више могу да буду веће инвестиције. Али нису новчанице тај капитал. Ако „Хрватски Дневник“ мисли да је учинио откриће зашто не иде до краја, па постави тврђење да нема границе инвестиционом капацитету код нас, јер нема количине новчница код које би се машина за штампање могла да умори.

Напротив „Хрватски Дневник' предлаже класичан пут у инфлацију. Могу се почети мелиорациони радови уз помоћ нових новчаница. У промет ће се убацити новац, а из њега ће се извлачити роба, она коју троше радници и она која се употребљава код радова. Остаће новац у оптицају, а тек треба да се ослободи нова површина за обрађивање. Кад ће се са ње добити производи који ће ућиу промет и за које је потребно да се повећа оптицај, то је велико питање. Свакако ту ће лежати један размак времена у коме ће новац бити сувишан у оптицају. Ко хоће да води разумну политику и не упадне у инфлацију мора да строго разликује краткорочне инвестиције од дугорочних. Оптицај треба да се равна према промету добара. А сваким продуктивним радом не повећава се непосредно маса