Narodno blagostanje

28. септембар 1940.

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 611

контрола спољне трговине је први корак у дириговању привреде

Пред крај прошле недеље објављена је Уредба о контроли спољне трговине. Главни прописи уредбе су следећи: увоз и извоз свих врста роба ставља се под контролу. Контрола се заводи поступно за поједине производе наредбама министра трговине и индустрије, а односи се на количину, квалитет, порекло односно дестинацију робе и на цене. Увозник се може обавезати да набавља одређени квалитет робе односно робу одређеног порекла и да робу купује уз одређене цене. Извознику пак може се наложити да извози робу одређеног квалитета, да извозне производе купује односно продаје у иностранству по одређеним ценама, као и да у извесном односу са извозом снабдева државне или бановинске установе. Једном речи контрола је тотална и односи се на све услове размене добара изузев техничко-платних услова који уосталом нису битни. Контролу врши Дирекција за спољну трговину путем издавања извозних односно увозних уверења, али ова уверења могу издавати и друге установе које за то буду овлашћене од Дирекције (експозитуре Дирекције, Одео за обрт, индустрију и тргеовину бановине Хрватске и друга надлештва). Извозна и увозна уверења издају се у оквиру утврђеног плана размене добара са иностранством, а у границама расположивих платних средстава што се утврђује споразумно са Народном банком. Према уредби о Дирекцији за спољну трговину план размене добара са иностранством саставља Савет за спољну трговину, а овај дефинитивно утврђује Министар трговине и индустрије у споразуму са привредно-финансијским комитетом министара. Сва лица и предузећа која се баве увозом и извозом региструју се код Дирекције односно установа од ње овлашћених и полажу одређену кауцију. Услове о регистровању прописаће Министар трговине и индустрије. Исто тако предвиђа се обавезно образовање заједница увозника и извозника по браншама, које опет по струкама образују земаљске савезе. Ове заједнице су помоћни и технички органи Дирекције; оне пријављују количине за извоз односно увоз, врше расподелу увозних односно извозних контингената и оснивају пословне централе за заједничку набавку тј. продају у иностранству. Најзад, предвиђене су и санкције и то углавном две: привремено и трајно искључење од извоза односно увоза. У тежим случајевима извознику и увознику поред привременог или трајног искључења из посла може да буде одузета и кауција.

Са овом уредбом наша спољна трговина, ако изузмемо прву послератну фазу која је наметнула извесне ванредне мере, улази у трећи период. Први период био је либералистички: размена добара са иностранством, сем царинских и саобраћајних прописа, није подлежала никаквој контроли. Приватна иницијатива у вршењу размене била је неограничена: продавало се и куповало гдегод се могло и хтело односно гдегод су услови били најповољнији. Други период карактерише посредна контрола путем девизне политике тј. девизних ограничења. У

томе периоду који је почео 1931 године са девизним ограничењима потпуније и ефикасније контролне мере предузете су тек од 1936 године. Априла исте године стављен је под контролу увоз из неклириншких земаља. Одређени артикли пореклом из неклириншких земаља нису се могли увозити без овлашћења за плаћање које је издавала Народна банка. То је била прва озбиљна бреша у дотадашњем либералистичком систему спољне трговине, јер овлашћење за плаћање није било ништа друго него увозна дозвола. Ускраћењем овлашћења ускраћивао се увоз. Временом под удар овога режима дошао је целокупан увоз из неклириншких земаља. Тенденција је била да се известан део производа који су до тада увожени из неклириншке земље пребаци на клириншке или пак, уколико се односни артикли у овим земљама нису могли да добију, да се ограничи увоз у циљу већег увоза предмета који су сматрани потребитијим. Све то чињено је да би се постигао што повољнији биланс плаћања према неклириншким земљама са којима се промет обављао на бази плаћања у девизама. Затим августа 1936 изведена је и друга мера према којој је извоз разних артикала условљен претходним добијањем уверења за обезбеђене валуте. То уверење претстављало је у ствари извозну дозволу. Тиме је био комплетиран систем контроле спољне трговине. Списак артикала који су се могли извозити на основу уверења о обезбеђењу валуте, попут онога увозних артикала из неклириншких земаља, временом је такође био стално прошириван док најзад није обухватио већину извозних артикала. На тај начин стављени су под контролу највећи део увоза и извоза, а контрола је била у рукама Народне банке односно од августа 1939 године Девизног одбора (са увозним и мизвозним комитетом као саветодавним органима) у који су ушли претставници Министарства трговине и индустрије, Министарства иностраних послова, Министарства финансије и Народне банке. Тај период наше спољне трговинске политике карактерише примат девизне политике која се поставила над трговинском политиком. Контрола је ишла за тим да обезбеди што већи прилив девиза односно да у размени са неклириншким земљама оствари што повољније платне билансе. Она је обухватила углавном порекло и дестинацију производа тј. она се ограничавала да утиче на правце и кретање спољне трговине.

Уредбом о контроли спољне трговине настаје трећи период. Она иде много даље; не задовољава се контролисањем порекла и дестинације производа који се размењују тј. не води рачуна само о правцима кретања спољне трговине, већ улази и у услове под којима се односна размена има да врши. Начелно читава спољна трговина ставља се под контролу односно, још више од тога, под дириговање. Кад овај режим буде дефинитивно опроведен и изграђен ни један посао у области спољне трговине неће моћи да буде предузет ни учињен без претходног одобрења власти, која ће истовремено утвр-