Narodno blagostanje

98. септембар 1940.

је дириговала Народна банка, да би тако утицала на волумен наше размене са Немачком. Колебање курса било је штетно по нашу спољну трговину. Први пут курс је стабилизован у новембру 1988, с тим да не сме да прекорачи 1470 и да не сме да падне испод 14,30. Народна банка држала га је на овом доњем нивоу. У мају 1939 постигнут је споразум да се крајем 1940 курс подигне на 14,80. У то време код нас се говорило о том да је курс марке превивисок. С друге стране било је донекле неразумљиво што Немци желе повећање курса марке, кад су они тим могли да постигну само да се повећа наш увоз у Немачку и да се њихов извоз смањи. Мако су Немци имали огроман интерес да извозе, ипак могло се наћи објашњење за њихово тражење да се курс повиси у том што је тада немачка индустрија била презапослена увутрашњим поруџбинама и да јој није било до тога да се пренатрпа странима, Ако је немачкој привреди било могућно да у таквој коњунктури одвоји извесну количину добара, онда је интерес био свакако тај да се за њих добије што већи износ у маркама, које ће се употребити за већи увоз. А Немачкој је и тада било стало да увози што више.

Сада је тешко одредити колико је Немачка имала интереса на курсу од 17,82 за марку у вези са преуређењем привредних односа у Европи. Али ако је пре рата немачка индустрија била преоптерећена, сада то исто важи у још већој мери. С једне стране она мора да највећи део својих снага посвети производњи за рат. Друго, Немачка је, бар за извесно време, остала индустриско језгро Европе. Око ње се налази ланац земаља, које су упућене на увоз индустриских производа из Немачке, јер је довоз из других земаља немогућан. Немачка је добила завидан монополски положај. На Лајпцишком сајму извршено је поруџбина за 300 милиона марака. Исто тако одличне резултате имали су остали сајмови. Немачка је дошла у положај да мора да се брани од поруџбина. У таквој ситуацији она не мора да се брине за извоз и има интереса да га што боље уновчи, разлог за виши курс. Други разлог за повишење курса марке је скок наших цена.

ЕШ & Oskudica kod nekoliko artikaŠta može da poremeti naše la ishrane, za koje se pozitivno

unutrašnje tržište znalo da ih mora da bude u dovolinoj količini, izazvala je tešku situaciju po gradovima. To je bio povod da se digne hajka na spekulante. Gotovo iz svih mesta javljaju o pronalaženju većih količina namirnica, koje su trebale da budu iznesene na pijacu kada cene još više skoče. Najbogatiji lov bio je kod masti, ali i kod drugih artikala. U sistemu kontrole cena jedna tačka svakako moraju da budu sankcije. Ne treba, međutim, očekivati da će i naidrakonskije kazne rešiti problem snabdevanja, ako on ne bude rešen onim merama koje su u tu svrhu predviđene i za čije su sprovođenje predviđene sankcije.

Osnovni problem je da zalihe kojima zemlja raspolaže, i one količine namirnica koje će se tek proizvesti, dođu do potrošača bez ikakve smetnje. Ne sme se dozvoliti špekulaciji da poklopi jedan deo zaliha, a trgovina se mora tako kanalisati da snabdevanje bude ravnomerno osigurano U Celoj zemli. Tu brigu preuzele su na sebe opštine. One su preuzele aprovizacioniranje svojih stanovnika. Mi smo o tome pisali i konstatovali smo da je to potrebno u situaciji u kojoj tržište ne funkcioniše normalno, bilo zbog poremšćaja u proizvodnji, kao što je slučaj sa drvom i ugljem, bilo zbog špekulacije, koja zadržava izvesne zalihe da se ne pojave na tržištu.

Аргау ас ова је se pretvorilo u pravi pokrat. Predvodili su Beograd i Zagreb, a za njima su došle opštine Ve-

HAPOJIHO BJIAFOCTAFbE

Страна 613

ćih gradova, pa se dalje pokret prenosi na manje gradove.

U širem obimu staranje za ishranu svog stanovništva vrše Danovine. Drinska naprimer zabranom prodaje žita izvan 5УОЕ atara, rezervišući tako svoju iproizvodnju za svoje stanovnike. Tako je bilo sa drvom u Banovini Hrvatskoi, a na drugom mestu u ovom broju pišemo da se, posle ukidanja zabrane izvoza drva, vrši trampa drva za artikle ishrane iz Vojvodine. Jedno od sredstava u toj politici aprovizacioniranja i obezbeđenja zaliha jednom užem području postalo je određivanje viših cena, o čemu pišemo na drugom mestu.

Pored ovog zbriniavanja zimnice od strane opština, naređeno Je ovih dana i drugo. Industriska preduzeća treba da za svoje radnike mpribave količine hrane koje su dovoline

„naimanje za mesec dana. Prema jednoj uredbi iz 19939 dužnost

je bila pojedinih gradskih opština da za svoje stanovnike nakupe te rezeve, da bi za slučaj rata, kada saobraćai bude rezervisan za vojsku, stanovništvo bilo obezbeđeno. Tada se mislilo na postepeno prikuplianje zaliha i prema situaciji koja je tada bila na tržištu, ovo se moglo izvesti bez DOremećaja, samo da su gradovi imali sredstava za kupovanje i da su imali smestišta. Izgleda da po toj Uredbi nije ništa učinjeno i zato je sada bilo potrebno obezbediti proizvodnju Za slučaj rata, kupovanjem rezervi od strane industriskih preduzeća za potrebe radnika. i

Nezavisno od inicijative koju su razvili gradovi, nezavisno od dužnosti koje su stavljene industriji, i privatna lica skupljaju marljivo rezerve. To je pojava od početka samog rata. Nekoliko puta vlasti su upozoravale da je strah publike neopravdan i da mi imamo u zemlji dovoljno zaliha za ishranu stanovništva. Te opomene trebale su da smire publiku i da se smanjenjem izvanredne tražnje uspori skakanje cena. Ništa drugo nije preduzeto da bi se ograničilo privatno gomilanje zaliha. To je mogućno samo racioniranjem potrošnje, bar u onom obliku u kome je bilo sprovedeno u Nemačkoj ioš pre rata, da trgovac može da prodaje samo svojim stalnim mušterijama i to određene količine, koliko su тап је Киpovali ili srazmerno manje. АП ха sprovođenjie ovakvog blagog racioniranja trebalo bi imati disciplinovanu trgovinu, a i disciplinovanu potrošačku publiku, pa i u tom slučaju snažan kontrolni aparat. On bi imao zadaću da kontroliše ne samo prodaju ma malo, nego i da zaviruje u privatne stanove, gde se pojavi sumnja gomilanja zaliha preko potrebe. A to već stvara tešku atmosferu, da se na ovaj korak nijedna vlast ne odlučuje bez velike nužde.

lako nije bilo potrebno nikoga hrabriti da stvara zalihe, samo ako ima sredstava, u Zagrebu je učinjeno i 10. Naredba bana o popisivanju trgovačkih zaliha, bez obzira gde se nalaze, makar i u privatnim stanovima, bila je Коmentarisana tako da se moraju da prijave i zalihe zimnice, ako prelaze potrebe od 6 meseci. Povodom toga dato je objašnjenje da se obaveza prijavljivanja ne odnosi na zimnicu, naprotiv, preporučeno je da je stvara ko god može.

Ovo ohrabrenje mogu da realizuju samo imućniji DOtrošači, koji imaju veće prihode od potreba, i koji bi mogli podneti i više cene. lako broj takvih potrošača kod nas nije velik, ne treba nipošto potceniti značai količina koje oni mogu da povuku sa tržišta. To postaju mrtve rezerve. Ovakvi kupci pokrivaju i dalje svoje dnevne potrebe kupovanjem ili dokupljiuju u rezerve onoliko koliko troše, ako bi one mogle da se pokvare.

Na tržištu su se prema tome pojavili novi faktori: opštine vršeći aprovizaciju i skupljajući rezerve. Pored njih dolazi tražnja industriskih preduzeća. Neka se odazovu samo krupnija preduzeća, to znači da bi u kratkom vremenu trebalo da se povuče sa tržišta namirnica za kojih 100 hiljada

С А =