Naš narodni život

100 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА,

9. И. домазет, на случај незахвалности или невршења дужности према тасту и ташти, бива отериван из куће и са имања.

Домазет још мање замењује сина него ли посинак. „Ни од зета син, ни од врбе клин“, „Зетоа окрепа, врбоа огреа“, кажу народне пословице.' Домазетству се прибегава из невоље, „само да не опусти дом, јер мука и закон мења, а љута невоља очију нема.“ М ако се у кући жељно очекује да буде као син, он уњу улази не као дете, већ као човек, те се тешко навикава да му буде потпуно као своја. Долазећи на туђе имање, ма како постајао његов власник он то не осећа потпуно. Понекад он то и није. У неким крајевима преовлађује појам да домазет „треба да не заборави да је то њезино (женино) очинство“, Због тога у највише случајева он нема ни над женом оне власти коју имају други људи, нарочито „ако је из сиромашке куће, а она богата“. Он „није тако силан према жени као други мужеви, јер се сјећа да га жена може укорити да он живи на њезину имању“, те мора да се „уздржава да жену кара за сваку малу беспослицу,“ Гдешто чак страхује да га рођена деца, као наследници своје матере, не отерају са имања, те још за живота таста и таште тражи да се обезбеди.“

Због таквога положаја слабо ко воли да буде домазет. На то се одлучују само сиромашни људи, да би на женином имању побољшали своје стање, бескућници, нерадници и уопште људи који нису без прекора. У народу се, пак, на домазетство гледа као на нешто стидно, те се рекне да се ту „момак удаје, а девојка жени.“- Домазет се у пуно случајева сматра као најамник на туђем имању, слабо се

' Вук С. Караџић, Срб. нар. Пословице. бр. 4340, Б. Ђ. Нушић, Косово 1, 158; С. С. Бобчевђ, 1, 290.

2 Срп. Етн. Зборн. ХХ, 308.

3 В. Вост51с, Хбот. 274.

+ У. Вог, Хђотп. 275; Срп. Етн. Збор. ХУП, 188.

5 Срп. Ешн. Зборн. ХХ, 308, В. Врчевић, Српске народог приповијетке, понајвише крашке ш шаљиве, 17.