Naš narodni život

106 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА,

у које се доселило „Крајишника, Јадрана, Прекодринаца и Сремаца виша од 90 кућа“, каже Лазар Теодоровић у писму Кнезу Милошу од 27 јануара 1836 године да му се становници „пружају на све стране и толико место заузимају с колибама свогим под грмовима у шуми, као сваки скорашњи насељеници“.! |

Деобама породица куће у селима нису постајале збијенијима. Сточарска економија то није допуштала. Деобама породица и стоке је бивало све више, а простори око куће постојали су све мањи. Кад би пак постали толико мали да би били недовољни за одржање стоке, онда су појединци крчили себи нове просторе на слободном земљишту ван села и на њима градили трла (торове, салаше, државе). На њима су у почетку држали само стоку, а доцније су, постепено, прелазили у њих и са фамилијама, ту градили центар своје егзистенције и живели Као и њихови стари, али одржавајући везу са селом и номинално и фактички, На тај начин се село и даље ширило и остајало растурено.

На многим местима овоме је ишао на руку и облик земљишта. Ту тескоба није допуштала да се већи број кућа сконцентрише на близу, те су издељени сељаци или нови досељеници морали одилазити из села у оближње згодне долине и у њима се насељавати. Такав је случај са многим силама у Звижду.“ За село Горњане у Поречу вели се у једноме писму од 30 маја 1827 године: „У Поречкој Реци село Горњане содержава 150 пореских глава, обаче гди им је село сада нема више у њему него 60 кућа, нити је можно више сместити их због тескобе, остали пак пребивају по потоцима и салашима, и кад би, на пример, за буди какав данак у назначено село ишли, свагда би морали по два

1 Држ. Арх., Нахија Шабачка 1836. 2 Гласник Српског Геогр. Пруштва 1, св. 1, 38—39.