Naš narodni život

124 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

од кога су и узети ови податци, добро се домишљао кад је тврдио да ово опомиње „на доба кад је свака задруга израђивала све што јој је потребно и кад је у задрузи било занатлија од сваке руке“.!

Из овога, тако да га назовем, прелазнога и привремено специјалнога рада улази се у прави занат тиме, што појединци, радећи специјалне послове само за своју кућу, почињу радити, узгредно, у колеко је потребно, и за друге, ш шо за награду. Овакав појав настаје: или због тога што у задрузи има довољно чланова који би радили остале послове, а специјални, занатски, посао се тражи и рентира; или што друге породице у томе специјалном по«слу трпе оскудицу, те је рад за њих рентабилнији од обичних домаћих послова; или, најзад, што занатлије имају, и поред тежачких послова, довољно времена и за занат. Вук Караџић казује да су терзије по селима „сељаци као и остали људи, па кад коме треба што да му шије (н. пр. гуњ, чакшире, зубун) он га зове својој кући те ондје ради“.“ Вук наводи међу сељацима још: коваче, туфегпије, ћурчије, качаре, коларе, дунђере, конопчаре, а „пођекојим мјестима и лончаре“, од којих само терзија, качар и дунђер „не раде занате код своје куће, него код онога коме раде“". У Доњем Драгачеву у сваком селу има сељака који, већином као самоуци, умеју радити понеке занате, али опет као споредан посао. То су „већином дрводеље, качари, колари и зидари, а има и воденичара“.“ У Васојевићима су неки сељаци уз своје тежачке послове изучили: зидарство, дрводељство, терзилук, вељање сукна у ступама, грађење разног дрвеног посуђа и ратарских дрвених алата, и, кад год им допусте редовни послови, раде и другима, обично зими“. Примера оваквих

КУР. Илић, Ибар (Насеља 1, 590).

= Вук С. Караџић, Српски Рјечник, терзија.

8 Вук С. Караџић, Даница за 1827, 102.

4 Ј. Ердељановић, Доње Лрагачево (Насеља 15)

5 Поп Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у Црно=горској Граници (Насеља П, 575). :