Naš narodni život

180 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

па им се чини да је онако, али да неко међу њима има преврнуту чарапу или друго што од одела, њега не би могао обманути“!, Слично овоме предање о носу и лубеници саопштено ми је из села Сепаца (Срез Лепенички, Округ Крагујевачки). Ја сам и њега заједно са осталима наштампао још 1901 године.“

На основу свега реченога мислим да Обрадово причање у Горском Вијенцу Његош није узео из Гетеова Фауста, већ из народнога предања. Оно пак није морало бити изворно наше, већ је могло бити од некуда и унесено у наш народ као такво. Али су му, што је много вероватније, могли дати повода и какви мађионичари и „комендијаши“, који су „из Талије или откуд друго“ можда долазили и међу наш народ, нарочито у западне приморске крајеве, на пример у Далмацију и Боку Которску. За Боку и сам Обрад каже да су у њу „једни доходили“.

" Просветни Гласник за јуни 1923, 395—396. = Караџић за 1901, 142. -