Naš narodni život

182 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА,

То чује цар Стјепан па нареди да се глава понесе. Кад дође у Призрен, баци је у пламен, али јој не могаде ништа наудити. Он је тада метну у аван, саситни је у пепео и у мливо; то метну У златну кутију и остави у свој одајм, где од слугу нико не долази. После годину дана, баш на Васкрсење, пар Стјепан отидне у цркву, а заборави да понесе кључеве од оне одаје. Његова кћи, Гроздана, шетајући се по серају, наиђе у одају, па кад угледа од злата кутију, отвори јој капак и, мислећи да је У њој бурмут, помирише онај прах од истуцане главе. Кад прође пола године, а Гроздани „поче срце расти“. То опази царица, па рече цару: „Цар Стјепане, без захода сунце!

„Неко нам је шћерку обљубио, „Јер Гроздани нашој срце расше“.

Цар у то невероваше, јер је знао да нико не може

доћи у његове сераје, нити љубити лице Грозда-

нино. Но царица га још више увераваше, и он,

најзад, позва кћер преда се, па, пошто је загледа,

упита је што су јој „пафте отешњале“, ко долази у

сераје и ко јој љуби лице. Гроздана му кроз плач рече: „Не долази нико у сераје

„Осјем тебе и милосне мајке, „А не љуби нико моје лице“.

Отац је даље упита да се није с киме загледала. Она му одговори да није ни то, и исприча му све што је урадила с оним прахом; ако јој не верује нека је води у планвну и нека је обеси о суву давиду. Он тако и учини, али је од тога „давина сува олистала“. Кад то виде, цар се покаја и лепо је сахрани!,

Слично томе казују и народне приповетке. „Србљи приповиједају, забележио је Вук Караџић, да Цариград нијесу људи зидали него да се сам сазидао. Кажу да је некакав цар ловећи нагазио на мртву људску главу и прегазио је с коњем; онда

| Б. Петрановић, Српске народне пјесме, Београд 1867, 146—154.