Naš narodni život

72 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

удовац, одобри „и второму браку сочетати се“.:

Најзад, ни наше црквене власти нису увек терале у крајност, но су или допуштале свештеничку женидбу, кад би то потреба изискивала, или су, не смејући дати благослова за венчање, одобравале, или кроз прсте гледале, да свештеници држе невенчане жене. Два примера, надам се, учиниће ствар јасном. Поп Лука Лазаревић, који је остао удовац са двоје ситне деце, оженио се по други пут у почетку првог устанка, а „владика ваљевски, Антим, венчао га је као кум“ Око 1863 године остане удовац са ситном децом поп Живан из Осипаонице, и грдно се мучио. Сељаци су волели свога свештеника, и видећи како се мучи, реше се да га ожене: нађу му за жену снаху првога домаћина у селу, која је одскора била остала удовица, и кажу му своју намеру. Свештеник им рекне да то не може бити, јер је противно црквеним наредбама. Чувши то, сељаци дођу у Београд митрополиту Михаилу и изложе му зло стање свога свештеника и своју намеру. Митрополит буде дирнут њиховим казивањем, али им молбу не могадне уважити. Чувши да је женидба немогућа, а знајући какву муку мучи њихов свештеник, они умоле митрополита да одобри да свештеник може узети и држати жену без венчања. Видећи невољу, митрополит некако пристане на то, и тако свештеник ипак дође до жене,“

Но црква није увек могла бити либерална према невенчаним свештеничким женама. После ослобођења нашега народа од Турака, под државном заштитом, црква је добила много веће моћи и била је много строжа према удовим свештеницима који би доводили жене у кућу. Пример свештеника из Осипаонице само је један изузетак. МИ док је црква стицала снаге, свештеници су се морали довијати како да им кућа не убде без жене. Они су дово-

: Српски Ешнографски Зборник, ХМ, 485.

2 М. Ђ. Милићевић, Поменик 289.

3 За овај податак дугујем захвалност једном старијем проти београдском. ј