Naša književnost

140

свих ступњева културе и свакога узраста, одлучили су Крилова да се посвети баснама. „Овај род је разумљив свакоме; њега ће читати и слуге ин деца“, рекао је сам Крилов и тако постао писац свих класа, свих читалаца, целога народа. Најпре преводилац и прерађи-

вач, он је ускоро постао сасвим ориги- |

налан писац басана, у којима 18 пе бао удворице и полтроне, подмитљивце и грамзљивце, охоле и надувене силнике — једном речју све мане вишег рускога друштва свога времена, бранећи У исти мах врле и праведне. Та племенита тенденција нашла је и савршени облик; велики моралист, Крилов је и велики уметник стиха и језика.

Због тога је још за живота постао славан, Његова популарност рано је прешла границе Русије. Французи, на пример, објавили су током прошлога века низ превода у прози и стиху. У нас већ 1828, за живота пишчева, Летопис доноси један чланчић о Крилову. 1838 у истом часопису преведена је његова басна „Клеветник и змија“. 1854 „Седмица“ објављује „Оракула“ а шездесетих година Ђорђе Рајковић преводи десетак басана. У исто време и „Београдске илустроване новине“ доносе једну прегршт Криловљевих басана. Крајем прошлога века њиховим превођењем се баве Милета Јакшић, Јован Максимовић и више других преводилаца, а доцније, у овом веку, то најуспешније чини Риста Одавић. Али ће збирку његових басана наша књи-

жевност добити тек 1883 преводом про- .

те Живојина Јовичића (писца „Робињице Злате“). Од 209 Криловљевих басана, Јовичић је у прози превео сто једну и тај добитак за наше, тада још скромне књижевне прилике, поздравио је Светислав Вуловић једним приказом У „Просветном гласнику“, у коме вели да су Криловљеве басне „окренуте све на руски живот“ те су „и слике у баснама и карактери и разговори и сав језик удешени према том животу и из њега узети“. Па ипак ма да по његовом мишљењу због тих чисто руских особина српски читалац не може осетити Крилова колико руски, Вуловић сматра да је њихов превод добитак и за српску књижевност, јер превод басана које је уметник удесио за руске прилике ,више вреди у српској књижевности него превод басана неке туђинске књижевности. „Уопште је размена поетских, философских и моралних списа — каже Ву: ловић — кориснија вазда између сродних него између несродних народа“. Охрабрен пријемом, Јовичић је 1889 продужио да у „Просветном гласнику“ 0о6јављује Криловљеве басне, али није издао друго издање, те ови доцнији преводи нису ушли у збирку. Е

Са превођењем басана јављају сен

Наша књижевност

чланци о Крилову, али међу њима вреди поменути само преведену расправу П. Д. Драганова „Међународно значење Крилова. и нови подаци о преводима његових басана на туђе језике“ (Сремски Карловци 1902), одличан оглед Исидоре Секулић у „Просветном гласнику“ 1924 и предговор Евгенија Љацкога пред његовим издањем Криловљевих басана које је у оригиналу издала београдска Државна штампарија за потребе студената. __Све то, наравно не одговара значају Крилова и користи коју би наша књижевност имала од познавања његових басана и његовога рада, али ипак показује да је у нас било прилично завимања за Крилова и његове басне.

Време је, и дужност наших писаца да, о стогодишњици Криловљеве смрти, теездесет година после прознога превода Живојина Јовичића, начине нов превод — препев целокупнога зборника Криловљевих басана, у коме би дошли до израза и богати речник Крилова и његов геније баснописца, што не би било тако тешко јер српски језик има велико обиље речи за ствари и појмове и људскога живота и животињскога света. Потребан је само мајстор стиха и језика који ће имати воље и смисла да се унесе У дух Криловљевих басана.

Б. К.

РУСКА ДЕЧЈА КЊИЖЕВНОСТ

А. Голубова: Дечак из Уржума. Издање ИПРОЗа. Београд, 1945. Превео с руског Живојин Петровић. Цртежи Г. Веселова. Константин Феђин;: Дечаци. Издање КОСМОС-а. Београд, 1945. Превео Живојин Петровић. Илустровано према оригиналним цртежима А. Јермолајева. Тираж 10.000. Цена 20 д. — _ Руске народне приче. Издање ИПРОЗ-а. Београд, 1945. Превели Д. Максимовић и Сергије Сластиков.

У току непуне године дана (није се одмах по ослобођењу могло штампати) појавила се десетина дечјих успелих књига, које наших, које совјетсвих писаца. У тековине борбе наших народа, улази и наше зближење са совјетском, нарочито руском литературом. Наша радост због отвореног прозора у совјетску Русију је са разлогом много већа него некад радост Петра Великог због прозора у Европу. Задовољни смо што долазимо опет у тесну везу са народом на чијој литератури смо се учили писати, осећати човечно, бунити против неправде, волети децу и сав живи и неживи свет. Прозор је широм отворен. Штета што човек нема десетороструко радно време, да би час-пре накнадио пропуштено, да би за годину дана превео што